Noćas su u vozu koji saobraća kroz Ripanj pretučeni želežničari i nekoliko putnika. Napadači su bili maskirani. Juče je na stadionu navijač dobio metak u stomak. Danas smo saznali da su u naselju Medaković nepoznati počinioci pre nekoliko dana odsekli psu sve šape i ostavili ga da umre u mukama - danas ga je pronašla naša sugrađanka ispod svojih kola. Mila ( tako se zove pas) je nije napala, nije je izujedala, nije joj uradila ništa. A u ZOO vrtu otvoren je paviljon sa životinjama Australije. I grad je obećao proteze za Milu.
Gotovo istovremeno, jedna beogradska srednja škola otišla je na ekskurziju - maturanti, plus trećaci kojima su roditelji mogli da priušte nedelju dana u inostranstvu. Ostatak djaka ne ide u školu, jer nema ko da im drži časove. Nadoknadiće to subotama.
Kakve veze, pitaćete me, ima pas Mila, ekskurzija, australijske životinje, utakmica i voz? Beograd je metropola, reći će neki, gotovo da je normalno da se takve stvari dogadjaju. Na žalost, Beograd je manji od jednog naselja u Meksiko Sitiju. Manji od Beča, Londona, Rima, Pariza. Beograd je u mojim očima rođene Beograđanke mali kao otrovni pauk u prašumi Amazona, maligan kao kolumbijske utvare, prljav kao predgrađa Bankoka. I ja ga volim. On je moja nesrećna ljubav.
Beograd u kome sam rođena nije klao mačke, nije kidao noge psima, nije pucao u stomak ni Grobarima ni Delijama, nije mrzeo Hrvate ni ubijao Francuze - moj Beograd nije smrdeo na paljevine džamija, nije ulazio u grobnice i krao zlato sa ukočenih prstiju preminulih, nije ubadao noževe u ledja djaka na sred ulice. Moj Beograd nije zavisio od volje partijskih službenika, podobnih, pogodnih i prilagođenih, nije lagao i krao po navici i svakodnevno.
Ima veze, dragi moji, osakaćena Mila i prebijeni ljudi. Ima veze srećan kengur i nesrećnik sa prostrelnom ranom.
Jer, da smo se samo malo osvrnuli oko sebe, da smo koji mesec ili godinu ranije odlučili da umesto kredita podignemo pogled, pored kartica za kupovinu podignemo i glas, umesto španskih serija pogledamo šta se događa u dečijoj sobi, možda i samo možda, Mila ne bi bila bez šapa, vozovi bi prolazili kao i uvek, navijali bi i dalje za Zvezdu ili Partizan, ne bi dozvolili da nam decu razdvajaju po našem novčaniku već po pameti i sposobnosti da je iiskažu...
U domenu „možda” moglo bi se smestiti puno toga za jedno ovakvo obraćanje inicirano, eto, crnim hronikama.
Prošetala sam našeg psa ispod tek olistalih lipa u centru grada. Pravila sam se da ne vidim taksistu koji u po bela dana mokri na travnjaku, jer mu je tu, pored taksi stanice, najzgodnije. Pravila sam se da ne primećujem kese sa đubretom netom bačene sa sprata fine komšijske zgrade. I da ne čujem psovke dece koja su me mimoišla. Naš pas je rođen bez kukova, oprezno se kreće i sada je već u svojim staračkim godinama. Odrastao je uz moje dete, koje je u svojoj najlepšoj mladosti. Kakve sad ima veze pas bez kukova i dete, opet ćete pitati? Gde se oni uklapaju u priču o Beogradu? Nigde, na sreću. Nigde, na žalost.
Pišući vam ovo, ne znam zapravo šta želim da postignem. Osim, opet možda, da vam skrenem pažnju na to da jedna šapa boli jako, kao i jedan prst na ruci ili cela šaka. Da svi trpimo i bolujemo kada je bol jaka. A za svaku bol ne postoji analgetik. Od nekih se bolova umire. Ako umre duh koji je Beograd imao, onda je svejedno da li je vaše dete videlo Pariz ili Varšavu. Onda je svejedno preko koliko mostova prelazimo reke. Nećemo imati kuda da odemo osim u svoju sramotu.

Biljana Popovic