Piše: Ljiljana Jokić Kaspar

Završila se euforija izbora pesme za Evroviziju. Na tom takmičenju Srbiju će predstavljati mladi pevač Milan Stanković. Negde sam pročitala da je „dete Grand parade”, šta god to značilo. Čula sam pobedničku pesmu i videla spot na internetu, pa mi dojam možda zato nije dobar. Konkurencija je bila jaka, pevači pri dobrom glasu. Sve tri pesme koje je sa slatkom zebnjom iščekivala zainteresovana publika su čisto smeće na kalup Bregovićevog „Kalašnjikova”. I ovaj put se kompozitor dokazao kao pravi profesionalac. Uostalom, jednom je izjavio da su njegove pesme volele samo budale jer „kome mogu da se dopadaju takve bedastoće”? U pravu je. Ovaj put umesto kalašnjikova Bregović se inspirisao haubicom, pa je tekstopisac složio – „Oj Ljubice, grudi su ti haubice”

Odavno se ne pitam u kakvoj državi živim, znam da je falična od rođenja. Pati od teških naslednih bolesti koje su je smestile u invalidska kolica. Osim hendikepa tela, boluje od mentalnih smetnji i urođene paranoje. Ima li joj leka? Nema, ako se pozovem na mudrost narodne poslovice, „ono što se grdo rodi, niko ne ispravi”. Zato imam predlog. Oslobodimo joj sestru bliznakinju koja zdrava i čitava čami u tamnici sa gvozdenom maskom na licu kao u bajci o dvojici francuskih prinčeva. Oslobodimo je iz tamnice, a ovu nesrećnu i hendikepiranu pustimo da dostojanstveno nestane sa ovog sveta. Naša politička elita sa predsednikom Borisom Tadićem na čelu zna šta bi trebalo uraditi, ali ih sprečava bolećivost proizišla iz straha od kvazi humanista i opasnih ideoloških štetočina koji od njih prave neodlučne i nesposobne njanjare.

Ako vladajuća koalicija uskoro ne poradi na promeni nekih odredbi Ustava čamićemo ispred vrata EU još dvadeset godina. Opozicija se i do sada protivila mnogo čemu, pa je većina u parlamentu ipak uspela da donese masu zakona. Najozbiljniji problem važećeg Ustava odnosi se na decentralizaciju Srbije bez koje nema članstva u EU. Zato se upravo ovih dana „ničim izazvana” u medijima oglašavaju dežurna strašila, poput predsednika Matice srpske, istoričara i akademika Čedomira Popova. U uvek budnim Novostima pod naslovom „Vojvodina se udaljava od Srbije”, ovaj poznati paničar od karijere brižno lamentira nad srpskim identitetom i nacijom. Brine se i plaši za budućnost Vojvodine na koju bi za desetak godina mogli nasrnuti njeni susedi - Mađari, Hrvati i Rumuni! Fabulira i bez argumenata manipuliše ogavnom teorijom zavere koja je smišljena u vreme Miloševićevog režima! Usput negira genocid u Srebrenici, tvrdeći da je u pitanju ratni zločin i ubijanje ratnih zarobljenika! Kakav divan primerak „patriote” koji veruje da laž može neutralisati istinu!

To veče TV B92, u svojim vestima vrti u krolu naslov pomenutog intervjua iz Novosti (kako se Vojvodina udaljava), ali nisam sačekala da čujem interpretaciju „događaja”. Ne zanima me saradnja smutnje, brine me podrška paranoji iza koje stoje oni koji se kunu u DS i predsednika Borisa Tadića. Autoritet vlasti svakodnevno razvodnjavaju i događaji koji ne ukazuju samo na organizovane grupe koje prkose vlastodršcima kao što na prvi pogled izgleda, reč je o snagama koje se kriju u strukturama vlasti i rade o glavi napretku države i društva. Kako je moguće da neko „noću” na dan ubistva Zorana Đinđića izlepi bulevar s njegovim imenom plakatima ratnog zločinca Ratka Mladića? Zar nije bilo dovoljno reči o desničarskoj organizaciji SNP 1389 koja se javila da stoji iza ove svinjarije? Šta će vlast uraditi tim povodom, osim što će tražiti, eventualno pronaći i uhapsiti direktne izvršioce koji su nosili kante sa lepkom i četkom? Hoće li ih kazniti za prekršaj narušavanje izgleda grada, ili će javni tužilac pokrenuti postupak, videćemo, i po tome znati ko je ozbiljan, a ko ne u svom naumu. Gledala sam anketu šta građani Niša misle o izgradnji najvećeg krsta na Balkanu. Pucajući od ponosa hrišćanski izjavljuju da im taj krst i te kako treba. Ne pitaju šta košta. Znam da ih niko neće anketirati šta misle o ubijanju i vešanju mrtvih kućiča u komšiluku. Ovaj sadistički i umobolni čin pripisuje se nepoznatim maloletnicima. Stvarnost je strašnija nego što izgleda!

Završila se euforija izbora pesme za Evroviziju. Na tom takmičenju Srbiju će predstavljati mladi pevač Milan Stanković. Negde sam pročitala da je „dete Grand parade”, šta god to značilo. Čula sam pobedničku pesmu i videla spot na internetu, pa mi dojam možda zato nije dobar. Konkurencija je bila jaka, pevači pri dobrom glasu. Sve tri pesme koje je sa slatkom zebnjom iščekivala zainteresovana publika su čisto smeće na kalup Bregovićevog „Kalašnjikova”. I ovaj put se kompozitor dokazao kao pravi profesionalac. Uostalom, jednom je izjavio da su njegove pesme volele samo budale jer „kome mogu da se dopadaju takve bedastoće”? U pravu je. Ovaj put umesto kalašnjikova Bregović se inspirisao haubicom, pa je tekstopisac složio – „Oj Ljubice, grudi su ti haubice”. Još od Mice Trofrtaljke nije bilo takve glazbe! Samo što je Mira u to vreme bila oličenje bizarnosti i neukusa. U međuvremenu je dokazano da se sprdnja može tretirati kao umetnička tvorevina. Zato je posao ponuđen iskusnom i provereno zavodljivom kompozitoru, koji živi u Parizu, a komponuje u Beogradu. Goran Bregović je ozbiljno shvatio i savršeno obavio domaći zadatak. Čista petica! Tu su i Balkan i Beograd i tri prsta, plus „tri puta po naški je”, sve puca od nacionalne kreativnosti. Mora da će nam se na Evroviziji posrećiti. SIC! Kada je uoči raspada Jugoslavije sa pesmom Brazil pobedila Bebi Dol, ispred „Princeze” - koju je pevao duet Dado Topić i Slađana Milošević, svakom pametnom je bilo jasno otkud bezvezni, glupi pesmičuljak ispred neuporedivo muzički kvalitetnijeg i smislenijeg šlagera. Ko je tada u Jugoslaviji mogao da konkuriše Srbiji „pesmom i igrom po zavičaju”? Ko god se usudio, znamo šta ga je snašlo. Kad sam otoič čula pobedničku pesmu za evrovizijsko takmičenje, obuzela me zebnja.
Tomislav Nikolić je navodno sakupio milon glasova nezadovoljnih građana Srbije, tj. onih koji su za smenu vlade. Potpisi su uredno složeni u kutije od cipela i biće isporučene premijeru Cvetkoviću, pa neka gleda šta će. Zna Tomislav da u Srbiji ima mnogo više nezadovoljnih, ali neće ništa da imaju sa njim i njegovom strankom. Imaju iskustvo kada je Tomislav Nikolić sedeo u vladi Miloševićevog režima i bilo bar četiri miliona nezadovoljnih, pa nisu pomogle ni šetnje ni protesti. „Tada su lupanje u šerpe i šetnje po ulicama bile in”, kaže Toma i ne trepne! Šta je danas in, ako ne pišati u istu tikvu građanskog nezadovoljstva? Zna Tomislav da nema ništa od novih izbora, ali količinom sakupljenih potpisa opipava puls javnog mnjenja i analizira krvnu sliku svoje partije. Za sada im fali bar dva miliona eritrocita, pa da žešće poprave nivo hemoglobina. Ako ih vlast i ubuduće bude hranila svojim nebuloznim potezima, nisam sigurna da se neće pridići.

Strašna je činjenica da su stotine građana sa Juga Srbije poverovale u bajku o obećanoj zemlji, gde samo njih čekaju da im daju azil, posao i sve moguće uslove za pristojan život. Obmane i laži su uobičajena i svakodnevna pojava, ali ono što je zabrinjavajuće je da su neki naši građani totalno neobavešteni o elementarnim stvarima. Kada je ukinut vizni režim vlast je bila više nego euforična i samozadovoljna. Danima se svakodnevno hvalila ovim podvigom, tako da nije čudo što su neki građani poverovali da su sa belim šengenom dobili Belgiju na poklon!