Dr Zoran Stanković je sudskomedicinski obrađivao srpske žrtve u Podrinju (Kamenica, Zvornik, Kravica, Sandići, Milići, Faković, Sekoviž, Srebrenica, Skelani, itd.), i to u prisustvu generala Morijona, generala Kejsa, Arne Fletheima (šef biroa EU u Beogradu), i dr. Prema podacima prikupljenim do sredine jula 1996., broj žrtava je „premašivao 1000 lica”. Na telima pokojnika registrovani su oblici nasilja: odsecanje glava i delova tela, klanja, utisnutih preloma kostiju glave, zadavljivanja i sl. Izveštaj o tim žrtvama dostavljen je UN a predstavnicima Haškog tribunala (Goldston, Bluit) i lično od strane dr Stankovića. 7.
Navešćemo još neke činjenice koje su poznate već godinama i koje se uporno ignorišu kao da ih nema. U Srebrenici stacionirana 28. divizija, u jačini od 5.803 vojnika, probijajući se prema Tuzli izgubila je 2.806 ljudi (podaci Armije BiH ) 8. Prema holandskom vojnom izveštaju „Debrifing o Srebrenici”, do 04. avgusta 1995. u Tuzlu je stiglo 33.362 izbeglica iz Srebrenice, od kojih oko 800-1.000 vojnika 9. Oko 1.000 izbeglica prešlo je preko Drine u Srbiju (kasnije su otišli u druge zemlje) 10. 11. Nije poznat broj izbeglica u drugim pravcima, među kojima i oko 2.000 vojnika, niti broj civila koji su poginuli povlačeći se sa vojskom van predviđenog koridora za evakuaciju. Nije pouzdano poznat broj egzekutiranih. Na spomen-groblju u Potočarima sahranjeno je 3.215 identifikovanih srebreničkih žrtava 12.
Autorka ima svoje interpretacije julskih dana u Srebrenici, koje, međutim, nigde nisu validno potvrđene. Vrhunac je u tvrdnji da su „ubijanja pratili stravični zločini” u fabričkoj hali u Potočarima, „koja je tokom jula služila za mučenje Bošnjaka pred ubijanje i iz koje su se danonoćno čuli užasni krici”, i u prikazu nekrofilnih bahanalija: dok su jedni ubijali, drugi Srbi i Srpkinje donosili su im iz obližnjih sela „rakiju, pečenje, kolače, torte i obavezno srpsku pogaču i ”četničku„ gibanicu”, i potom su na zaravnjenim grobovima igrali „srpsko kolo i pevali srpske patriotske pesme”. Ima još i dodatak: pogrešno je, navodno, uverenje „da je oko deset hiljada Bošnjaka ubijeno za tri dana”, ne, trajalo je to još nekoliko dana duže. (Sve civili, nigde vojnika, niko nije poginuo u borbi. Hiljadu ljudi ubijano dnevno).
Deset hiljada ubijenih jula 1995. u Srebrenici ima samo u bošnjačkim ekstremističkim kuhinjama, iz koje se i gospođa Vučić obilno poslužila. Postoje jedino prijavljeni spiskovi nestalih i ubijenih lica, koji su se vremenom menjali kako po broju tako i po imenima, ali nikada ih nije bilo deset hiljada. Prema istraživanjima Izdavačko dokumentacionog centra (IDC) u Sarajevu, koja su objavljena krajem 2007. godine, u regionu Podrinja (od Rogatice do Zvornika), od 1992. do 1995. god. poginulo / ubijeno je i nestalo 8.945 osoba (8.460 Bošnjaka), od toga u 1995. god. 6.975 a u vremenu od 10. do 19. jula 6.774. 13. Srbi tu imaju svoje brojeve. Milivoje Ivanišević iznosi „konačan spisak srpskih žrtava” koji sadrži 3.262 imena, od kojih je 880 stradalih iz redova vojske i policije dok su 2.382 žrtve bili civili. Pri tome je najviše stradalo 1992. god., oko 70%. 14.
Uporno ponavljanje optužbi, kleveta i difamiranja – uprkos logici, uprkos činjenicama – jezik je isključivosti i demonizacije a ne nastojanja u traženju istine, na putu katarze i pomirenja. Zloupotreba Srebrenice uvreda je za žrtve Srebrenice.
***
U „Bolnim zapisima” imamo demonizaciju bosanskih Srba kroz sadističku spiralu navodno pričinjenih grozota: masovnim ubijanjima prethodila su „mučenja Bošnjaka”, uz „danonoćne užasne krike” i istovremena srpska pirovanja, sa završnim igrankama na grobnicama ubijenih, uz učešće žena i pridošlica (nedostajala su još deca).
Slične kategorije (gradacije bestijalnosti) bio je i nastup u nemačkom parlamentu poslanika Stefana Švarca, 10.12.1992., koji je, u pledoajeu za vojnu intervenciju u Bosni, opisivao ubijanje 15-oro muslimanske dece, „od najmanjih pa do petogodišnjaka”, pred očima njihovih majki, ubacivanjem, jedno po jedno, u užarene peći, na kojima je zatvaran „cug” tako da deca nisu spaljivana već pečena. (Ralph Hartmann: „Die ehrlichen Makler” („Pošteni mešetari”), Berlin 1998., str 192). Pričao je a dokaze nije imao. Niko mu ih nije ni tražio. (Bolji odziv u štampi, i van Nemačke, imao je drugi „doprinos” istog poslanika, januara 1993., da srpski lekari u Bosni implatiraju Muslimankama pseće embrione da bi rađale pse, tvrdeći da za to ima i videosnimke. Videosnimke nije imao ni tada, a ni kasnije).
O posledicama pohoda na „salatu, zeleno voće i zeleno klasje žita” najozbiljniji svedoci su general Morijon, koji je obilazio srpska zgarišta na licu mesta, i dr. Stanković, koji je sudskomedicinski obrađivao žrtve, o čemu postoji dokumentacija, dostavljena i Haškom tribunalu. Morijon je svedočio u Hagu, dr. Stanković nije.
Srebrenica jula 1995. ima svojevrsni medijski tretman: sve što se prikazuje u (pro)muslimanskoj veziji prolazi bez prepreka, čak i priče koje nemaju ni glavu ni rep; zavijanju u čoporu istorodnih vukova nema granica. Osnovna konstrukcija je: svi nestali Bošnjaci – 7.000 pa do 12.000 – proglašavaju se za ubijene (nigde poginulih!), uz često naglašavanje da se radi o „nedužnim civilima” (nigde muslimanske vojske!). I tako to traje već 13 godina. Protestna reagovanja na takva jednostrana izlaganja najčešće se ignorišu (u našem slučaju Republika), a ponekad se objave u amputiranoj formi – da bi se potom nastavilo i dalje u neizmenjenom šablonu.
Manipulacija velikim brojevima je postupak sa željom da se izazove veći medijski odjek nego što bi to „normalni” brojevi mogli da postignu. Veoma lagodno je izlagati argumente koji se ne moraju dokazivati. (Setimo se, npr. fame, lansirane u medijima već krajem 1992. godine, o 60.000 silovanih Muslimanki od kojih je 30.000 ostalo u drugom stanju. Repovi te fame se protežu do današnjih dana, premda je broj ukupno dokazanih žrtava silovanja, svih etničkih grupa – 1.100 – poznat još od 1996., nakon izveštaja Instituta za ljudska prava De Paul Univerziteta u Čikagu).
O broju nestalih lica u Srebrenici postoji čitava istorija. U izveštaju Komisije Vlade RS (u kojoj su učestvovali i bošnjački predstavnici) za istraživanje događaja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995., od jula 2004., govori se o spisku od 7.806 imena lica koja su prijavljena kao nestala navedenih dana, od kojih je, do tada, bilo identifikovano 1.438 posmrtnih ostataka. U bošnjackoj štampi se, međutim, i dalje govori o 8.000 do 10.000 pobijenih pa i zaklanih Srebreničana ( Dnevni avaz ). Tako, npr. u Vikipediji , u članku „Masakr u Srebrenici” (bošnjačka obrada), piše da je navedena Komisija utvrdila „da je u Srebrenici izvršeno masovno ubistvo između 7.800 i 8.000 bošnjačkih muškaraca”, a u redakcijskom komentaru Danas -a o izveštaju te Komisije (12.11.2004.) nalazi se podatak o „srebreničkom masakru u kojem je zverski (!?) ubijeno (!?) vise od sedam hiljada ljudi”. U izveštaju Komisije toga nema, dokazati se ne može, ali, eto, može se pisati.
O sadističkom prikazu događaja u Potočarima, u verziji gđe Vučić, nema traga ni u bošnjačkim izvorima. U citiranoj Vikipediji nabraja se 12 lokacija navodno masovnih egzekucija – Potočari se ne spominju. A teško je pretpostaviti da niko ništa nije ni čuo („danonoćne užasne krike”), niti video („tokom jula”) ubijanje na stotine/hiljade Bošnjaka, kao ni srpske „svetkovine” na njihovim grobnicama. (O tom„dramskom prikazu” nije bilo reči ni na suđenju generalu Krstiću pred Haškim tribunalom).
Izveštaj generala van der Vinda (fusnota br. 9) daje najpotpuniju sliku o Srebrenici jula 1995. Rađen je tokom septembra 1995., saslušanja je vršila ekipa od 118 članova, a saslušavano je 490 osoba, od kojih su 460 bili pripadnici holandskog kontigenta u Srebrenici. U njemu nema ništa o egzekucijama u Potočarima niti o masovnim grobnicama. (Član 4.29 izveštaja: „Nije se došlo do bilo kakvih informacija tokom razgovora, koje bi sugerisale moguće postojanje masovnih grobnica”). Vredno je napomenuti da se taj izveštaj, nepovoljan za bošnjački prikaz Srebrenice, ne spominje u izvorima informacija uz članak „Masakr u Srebrenici” u navedenoj Vikipediji.
„Poverenje se može graditi samo na temelju istine i pravde”, rekao je Sulejman Tihić, Predsedavajući Predsednistva BiH, jula 2004. u Potočarima. Problem je u razlici poimanja istine i pravde između bosanskih Muslimana i Srba. I ne samo između njih, kao što se vidi u napred navedenim primerima.
„Početak buđenja iz košmara i suočavanje sa istinom počinje onda kada se sve vidi do kraja”. (Kulturolog dr Ratko Božović, u diskusiji u Pančevu, 27.05.2005., na temu „Etika u našim medijima. Ima li mesta moralu?”). Koja je to istina u slučaju Srebrenice i ko je zna? Šta se sve to „vidi do kraja”: sa jedne ili sa obe strane ulice, sve od samog početka ili samo jedan deo iz njene sredine? Dali smo stigli do kraja ulice?
Pully / Lozana (Svajcarska), 22.08 i 20.09.2008.,
FUSNOTE
1. J. W. Honig / H. Both : Srebrenica, Minhen 1997 (nemački prevod), str. 124
2. John Pomfret, Washington Post , 16.02.1994. (24.02.1994. objavljeno i u ciriškom nedeljniku Die Weltwoche).
3. Bill Schiller, Toronto Star , 16.07.1995.
4. General Morillon : Paroles de soldat, Paris, 1996. str. 72
5. Krvavi trag Nasera Orića, Novosti , 16.06.2005.
6. Protokol o saslušanju generala Morijona o događajima oko Srebrenice, kod Fransoa Lonkla, predsednika francuske Parlamentarne komisije za spoljne poslove, 25.01.2001. (
www.voltairenet.org./article9988.html).
7. Pismo dr Zorana Stankovića od 19.07.1996. god., dostavljeno mi na moju molbu, za potrebe mog dopisa nemačkom magazinu Der Spiegel o Srebrenici (Dopis nije objavljen).
8. Izjava generala Envera Hadzihasanovića, bivšeg načelnika štaba Armije BiH, na svedočenju u Haškom tribunalu. Monitor , Podgorica, 19.04.2001.(Intervju sa Zan-Rene Ruez-om, istražnim organom UN za Srebrenicu).
9. „Rapport Based on the Debriefing on Srebrenica”, 4.10.95., by Brigadier General O. van der Wind. (O. van der Wind . Izveštaj baziran na debriefingu o Srebrenici. Assen, 4. oktobra 1995. (srpski prevod))
10. Nataša Kandić govori o 1′000 do 1′200 Srebreničana, koji su, prema njenom saznanju, prešli granicu Jugoslavije (Ingtervju u nedeljniku Dani , Sarajevo, 22.06.1998.).
11. „UNHCR traži azil za Muslimane iz Srebrenice”. Naša borba , Beograd, 24.01.1996. Tražio se azil za 796 Muslimana koji su prešli iz Srebrenice u SFJ. Od toga je 230 već otišlo, 229 je dobilo azil, dok se za preostalih 337 traže budući domaćini.
12. Od 31.03.2003. pa do 11.07.2006 sahranjeno je u mezarju u Potočarima, u šest grupnih ukopa, ukupno 2.442 srebreničkih žrtava (Milivoje Ivanišević : Srebrenica, jul 1995.
www.vidovdan.org ), jula 2007. i 2008. još 465 i 308. Među sahranjenima ima i žrtava van julskih dana 1995.
13. Istrazivačko dokumentacioni centar Sarajevo (IDC).
www.idc.org.ba. „Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 91-95. Srebrenica”.
14. Milivoje Ivanišević: Srebrenica, jul 1995. Beograd, 2007.
