Idemo korak dalje; zamislite da u takvoj Srbiji na gradjevinama rade skoro iskljucivo Cigani i Shiptari. Zamislite da u preduzecima na jeftinim radnim mestima rade skoro iskljucivo Cigani i Shiptari.

-----------------------------------------------------------------

nedin,

visestruko si u ovoj tvojoj nazovimo je: „imiginarna politicko-ekonomsko-socijalna paradigma neosrbije” primenio klasicni, nacionalsovinisticki, zajedljivi vokabular nazivajuci „ROME” ciganima a „KOSOVSKE ALBANCE” siptarima...ako si to uradio svesno, onda si evidentni dziber, ako si pak to učinio nesvesno ili nenamerno, onda si neinformisani/nesmotreni dziber...kako god da okrenes ostaces dziber sa ovim ili onim opisnim pridevom...

svaki oblik superiornosti (realisticne ili imaginarne) koji ima za cilj da ugrozi i ponizi slabijeg je po svojoj moralnoj karakteristici fasitoidan, dakle antidemokratski i samim tim ekstremno dekadentan...

Imam utisak da upravo ti pripadas jednoj prostoj i nevalidnoj paradigmi. Ta paradigma ide od toga da je sve ne-evropsko sto je srpsko tj. da je sve srpsko ne-evropsko, pa u takvoj paradigmi dodje do takve konfuzije da recimo leonidianer stavlja Cecu, Seselja i ostale moralne i drustvene nakaze u isti kos sa Nikolajem Velimirovicem.To je paradigma koja nema volju i upornost da razdvoji „kukolj od zita”.
----------------------------------------------------------

ako sam dobro razumeo, ti nedin smatras da je pop nikolaj velimirovic u navedenom slučaju moralni simbol zita, a seselj i cecika kukolja...

zeleo bih da procitam tvoj licni stav o liku i delu nikolaja velimirovica?

nedin,

tvoj nosilac moralnog simbola „zita” = nikolaj velimirovic je bio dokazani antisemit kao i strastveni obozavalac lika i dela najveceg krvnika 20-og veka, adolfa hitlera...

velimirovic zapravo predstavlja jednu mracnu, nacionalisticku pojavu, koja je ustvari trebala da zavrsi na nekom djubristu porazenih mracnih ideologija a ne da njegov lik i delo danas javno i sa ponosom slave razorazne opskurne, ekstremno desnicarske, politicke organizacije kao sto su obraz, dveri srpske, nasi...

evo nešto više detalja iz velimiroviceve proslosti...

--------------------------------------------------------------

Velimirovića neki danas smatraju kontroverznom ličnošću[5][6].
U knjizi „Kroz tamnički prozor”, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[7][8]:

„To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.”
Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[9]
Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[10]

Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju.
Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save”. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[5][11]

„Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20-om veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.”

Pocetkom Prvog svetskog rata 1915.god. predsednik srpske vlade Nikola Pasic, pozove Nkolaja u Nis i upucujuci ga u Englesku I Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propaganda, kaže mu odmah da ide. „Pa šta da im kažem”, tražio je Nikolaj instrukcije od Pasica. „Kasce ti se samo” odgovori cutljivi Pasic.Imao je puno poverenje u Nikolaja koji je već bio stekao slavu velikog besednika i bogoslova sirom sveta.
Pune četiri godine Nikolaj je po Engleskoj i Americi drzao brojna predavanja: u crkvama, koledzima, univerzitetima, bioskopskim dvoranama, hotelima, trgovima, objašnjavajuci srpsku oslobodilacku borbu protiv Austrije. Napisao je dvadesetak separatnih knjiga i pisao clanke po njihovim novinama. U Americi je pridobio za srpsku stvar znatan deo naroda i svestenstva i pravoslavnog i katolickog i protestanskog i unijatskog. Nacelnik Engleske armije izjavi posle rata , da je otac Nikolaj bio treca armija, za srpsku stvar. Jedan oficir dodade malo u Sali: „Da on ostade duže I žene bi otisle u rat.” A i ovo je tačno, jar je na Krfu bilo nekoliko Engleskih bolnica sa bolnicarkama. I njih vise od pola pomrlo je od tifusa, te su ostavile kosti na dnu Sredozemnog mora, a neke su ostale u Srbiji posle rata.

----------------------------------------------------------------
Ocekivao sam da ćeš da izneses svoju argumentaciju, umesto sto si kopirao pristrasan tekst.
----------------------------------------------------------

polako nedin...najpre da iznesemo par cinjenica u pa ćemo doći vrlo brzo do adekvatne argumentacije...

--------------------------------------------------------------
Nije Velimirovic jedini koji je imao takav stav prema zločincu Hitleru, pre nego što se sam suocio sa zločinima nacizma. Istorija danas krivi čitav zapadni svet sto nije na samom početku sprečio Hitlera da uradi to što je uradio.
-------------------------------------------------------

da li je jedini ili nije, to me ni najmanje ne interesuje...glupo je sto pokusavas da relativizujes u fazonu da eto nije on jedini i drugi su...time samo pokusavas da ublazis odgovornost coveka popa koji je podržavao krvoloka...iz toga sleda da ako podržavas zločinca da si i sam sklon zločinackim mislima i radnjama...velimirovic je to likom i delom jasno demonstrirao...nemam razumevanja za fasitoidne likove...smatram da je takvim izrodima i protuvama mesto u dusevnim ustanovama, zatvorima, vancivilizacijskim mestima da ne ugrozavaju i pogane zivotni prostor normalnih ljudi...

Ako se samo inistira na iskljucivo ovakvom izlaganju lika i dela Nikolaja, dolazi se u poziciju da se ne vidi shuma od drveta.
--------------------------------------------------------------

ma nemoj...par trulih stabala dakle predstavljaju velimirovicevu neslavnu, fasisticku, zločinacku proslost a to nije razlog da mu sada ne verujemo, jel tako?...dozvao se pameti, priznao zabludu jadni nikolaj, doslo mu iz guze u suplju glavu i mi treba da mu oprostimo jer toboznja suma je ta koja treba da predstavlja njegovo kvazi-uzviseno delo o nacionalnom svetosavlju...poruka dakle glasi da se mi lepo skončetirisemo na sumu ma kakva ona bila, hebes trulo i izopaceno drvece u istoj...nedin, bas onako do yaya zvucis vizionarski...ha ha...

Nikolaj Velimirovic je bio zarobljenik u KZ Dachau.
------------------------------------------------------
prica se da je imao izrazito povlascen status i lep tretman...

antisemitizam zapravo predstavlja teski psiholoski poremecaj ljudi koji ga praktikuju...

animozitet prema jevrejima se provlaci preko 2000 godina, koji sa sobom vuce korene i gomilu stereotipa, izmišljotina, podmetacina i šta sve ne još kako bi se kroz tu zlu propagandu jevrejski narod predstavio kao neprijatelj ljudskog roda...

pogotovu religiozni velikodostojnici su zloupotrebljavali antisemitizam za potpirivanje verske mrznje i netrpeljivosti, dakle ti popovi su odvajkada pokazivali znake paranoidne sizofrenije proizvodeci i živeci mit o neprijatelju...

2. DEO
-------

Glavni glas hrišćanskog nacionalizma u Srbiji

Ovaj tekst predlaže da se dodatno ispita ta dinamika, koristeći kao primer kampanju za kanonizaciju Velimirovića. Detaljenije razmatranje građenja svetosti vladike tokom proteklih petnaestak godina sugerisaće da je kampanja kanonizacije stalno previđala Velimirovićev antisemitizam, ali da su izvesne konstrukcije te svetosti novog svetitelja same po sebi vezane za kontroverze što okružuju njegov zemaljski život. To se odnosi na tvrdnje da je Velimirović bio obdaren specijalnim mističnim moćima - poput epifanije, proročanstva i isceljiteljstva - koje se u hrišćanskoj tradiciji smatraju važnim osobinama svetitelja.

U ovom se članku ispituju načini na koji tvrdnje o „mističnim” dimenzijama Velimirovićeve lične istorije daju preveliki značaj antisemitskom aspektu njegove ideologije i pomažu da se antijevrejska retorika održi na vidljivim marginama savremenog srpskog religioznog diskursa.

U prvoj polovini 20. veka Nikolaj Velimirović, episkop Ohrida i Žiče, bio je jedan od najpoštovanijih srpskih sveštenika, jednako poznat po nacionalističkoj vatrenosti koliko i po harizmi, govorničkoj veštini i učenosti. Tokom 1930-tih, na vrhuncu svoje svešteničke, teološke i evangelističke karijere, Velimirović se pojavio kao glavni glas hrišćanskog nacionalizma u Srbiji. Zalagao za uspostavljanje društva zasnovanog na pravoslavnim hrišćanskim tradicijama i jedinstveno srpskom obliku religioznog nacionalizma i monarhizma. Velimirović je, takođe, propagirao odbacivanje „svih stranih običaja i površnih zapadnih tradicija”, uključujući individualizam, jednakost, religioznu toleranciju, demokratiju i druge vrednosti modernizma i prosvećenosti.

Očigledno antizapadnjaštvo i antimodernizam u Velimirovićevim spisima bili su pomešani s jakim antisemitskim osećanjima što su prožimala njegove religiozne stavove od sredine 1920-tih. Antijevrejske i antijudaističke primedbe sastojale su se od mešavine religioznog anitisemitizma, koji je imao dugu istoriju u (pravoslavnom) hrišćanstvu, i antisemitske zavereničke tradicije iz 19. veka, čija je popularnost kulminirala širom Evrope u decenijama koje su prethodile Drugom svetskom ratu. U Velimirovićevim spisima Jevreji se redovno prikazuju kao Hristove ubice i proklet narod koji je izdao Boga, ali i kao moćna satanska snaga koja kuje zaveru protiv hrišćanske Evrope.

Velimirovićeva ideologija dala je tokom 1930-tih važan izvor inspiracije snagama srpskog fašizma, ovaploćenim u zloglasnom pokretu Zbor koji je 1934. osnovao pronacistički političar Dimitrije Ljotić. Zbor je bio najodlučnija i najaktivnija kolaboracionistička organizacija u Srbiji tokom godina nacističke okupacije (1941-1945). U jednom od svojih poslednjih intervjua, objavljenom u Sjedinjenim Državama 1950-tih, Velimirović je insistirao da je bio duhovni vođa i siva eminencija srpskog populizma, što ga je oličavao Ljotićev Zbor. Velimirović je aludirao da je Ljotić bio njegov „učenik i verni sledebenik u Hristu” koji je, u opštem projektu hrišćanskog nacionalizma, samo „nosio kadionicu”.

Uprkos potvrđenim ideološkim vezama sa Zborom i njegovim vođom u predratnim godinama, Velimirović je, suprotno Ljotiću, odbio da sarađuje sa nacistima tokom okupacije. Ima naznaka da su nemačke vlasti pre rata smatrale da bi vladika - zakleti nacionalista i antikomunista - mogao biti potencijalni kandidat za kolaboraciju. Ipak, Velimirović je odbio da podrži okupacione snage. U julu 1941. uhapšen je pod sumnjom da je povezan s četničkim pobunjenicima i zadržan je u kućnom pritvoru u srpskom manastiru, prvo u Ljubostinji, a onda u Vojlovici.

U septembru 1944, pošto su nemačke trupe počele da gube prednost u sukobu s partizanima, Velimirović je zajedno sa srpskim patrijarhom Gavrilom Dožićem (koji je takođe bio u nemačkom zatočeništvu od početka rata) prebačen u inostranstvo, prvo u Austriju a onda u Nemačku. Na kraju su dvojica visokih srpskih sveštenika premešteni u zloglasni koncentracioni logor Dahau, gde su bili držani kao „zatvorenici sa specijalnim statusom” (Ehrenhafling) tokom nešto manje od tri meseca. Velimirovićevo i Dožićevo oslobođenje u decembru 1944. bilo je izgleda deo političkog dogovora sklopljenog između predsednika srpske kolaboracionističke vlade Milana Nedića i nemačkog izaslanika za Balkan Hermana Nojbahera.

Velimirovićeve pristalice su tokom poslednih decenija koristile kratku internaciju u Dahauu 1944. da konstruišu sliku svog heroja kao mučenika i žrtve brutalnog nacističkog progona. To se radilo i pored činjenice da, kao „zatvorenici specijalnog statusa”, Velimirović i Dožić nikad nisu bili izloženi „ogromnoj patnji i torturi”, kako se tvrdi u savremenim biografskim opisima.

Mučeništvo u Dahauu kao „zamenjeni mit”

Uporno naglašavanje episkopovih patnji u Dahauu poslužilo je, kao što se pokazalo, važnoj funkciji u popularizaciji Velimirovićevog dela. Univerzalna priča o mučeništvu deluje kao „zamenjeni mit”, koji odvraća pažnju od važnih kontroverzi što okružuju taj period episkopovog života. Time se potiskuje činjenica da je u Dahauu, iz razloga koji prkose racionalnom objašnjenju, Velimirović napisao neke od svojih najantisemitskijih tekstova.

Velimirovićeve beleške iz Dahaua, za koje se kaže da su pisane tajno na komadima (toalet) papira, sakupio je i uredio tek 1980-tih njegov rođak, bivši episkop šabački i valjevski Jovan Velimirović. Delo je prvi put 1985. u Nemačkoj objavio tadašnji episkop Zapadne Evrope Lavrentije Trifunović, pod naslovom „Reč srpskom narodu kroz tamnički prozor”. Glavna poruka knjige jeste da je Drugi svetski rat bio neizbežna posledica sekularizacije „bezbožničke Evrope”. Velimirović je, takođe, tragičnu sudbinu Srba tokom rata pripisao izdaji Boga i hrišćanskih tradicija zarad vrlo zloćudne evropske kulture.

Iza sekularnih, dehristijanizovanih evropskih vrednosti anatemisanih u knjizi, stoji jevrejski uticaj - navodi Velimirović. „Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i versku toleranciju, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihovog, đavola”. Još je kontroverznije Velimirovićevo viđenje sudbine Jevreja u Drugom svetskom ratu. On u knjizi tumači njihove patnje kao božju odmazdu za ubistvo Hrista:

„Oni su se pokazali gori protivnici Božji negoli neznabožac Pilat, jer su u jarosti zlobe svoje izrekli onu strašnu reč: Krv Njegova na nas i našu decu! Tako je nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganj koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista. Jer tako ih uči đavo, otac njihov.”

Zbog izjava poput ove, „Reč srpskom narodu” dobila je specijalan status u kritičkoj literaturi o Velimiroviću, i tretira se kao ovaploćenje predrasude i mržnje episkopa Nikolaja prema Jevrejima i judaizmu.

Suprotno tome, u religioznim publikacijama i crkvenom javnom govoru status knjige je složeniji. U ocenama Velimirovićevog života kreativni napori u logoru zgodno su zatamnjeni širom temom patnje koja dominira u biografskim pripovestima. U drugim kontekstima, međutim, delu „Reč srpskom narodu” pripisuje se velika važnost, čak se smatra da zauzima privilegovanu poziciju u Velimirovićevom opusu. Kao što će postati očigledno, razlozi za to su tesno povezani s Velimirovićevim pretpostavljenim statusom kao „Božjeg čoveka” i Svetitelja.

Nakon Drugog svetskog rata Velimirović je emigrirao u Sjedinjene Države gde je umro 1956. U njegovoj otadžbini komunističke vlasti su ga odbacile kao „klerikalnog nacionalistu” i „izdajnika”. Oduzeto mu je državljanstvo, a njegovo ime stavljeno na nezvaničnu listu autora čija se dela nisu smela otvoreno objavljivati u zemlji. Takođe, sve do kasnih 1980-ih, Velimirović je bio redovno napadan u nacionalnoj štampi, gde je prikazivan kao „fašista”, najmračnija ličnost u istoriji srpskog naroda„, pa čak i ”ratni zločinac„.
”

4. DEO
------

Neslužbena kanonizacija - koja je prema arhimandritu Atanasiju Jeftiću bila dosledna „vekovnoj tradiciji Srpske pravoslavne crkve” - pomogla je da se promoviše, institucionalizuje i, u izvesnom smislu, ratifikuje navodni kult koji je okruživao Velimirovićevo ime. I pored činjenice da je nije sankcionisao Sinod ili Sveti arhijerejski sabor, kanonizacija je dala legitimitet sve učestalijoj praksi da se Velimirović oslovljava kao „Sveti vladika”, proizvodnji religioznih ikona s njegovim likom, pa čak izgradnji kapela i crkava u njegovu čast. Takođe, ova sporna odluka označena je kao „prva faza razvoja” na putu do pune kanonizacije. U tom smislu, bio je to sračunat pokušaj da se izvrši pritisak na više crkvene vlasti da razmotre ono što je identifikovano kao „volja naroda” i da formalno proglase episkopa Nikolaja nacionalim svetiteljom.

Patrijarh Pavle poziva na strpljenje

Dve godine nakon događaja u Šabačko-valjevskoj eparhiji, episkop zapadnoevropski Lavrentije Trifunović podneo je formalni zahtev Svetom arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkve, u kojem apeluje na najviši crkveni autoritet da „ispita da li su se ispunili uslovi da se ovaj veliki jerarh Srpske pravoslavne crkve kanonizuje za svetitelja”. Kao što se moglo predvideti, peticija je bila formulisana u skladu sa stavom da je formalna kanonizacija sredstvo da se prizna narodno verovanje u nečiju svetost. Episkop Lavrentije tvrdio je da je „već jedan broj naših vernika, pa čak i cele jerarhije, i pre stava Svetog arhijerejskog sabora, nadležnog o ovom pitanju, proglasio Vladiku Nikolaja za svetitelja, njegov lik se štampa sa oreolom, pa mu čak i hramove posvećuje”. Trifunovićeva peticija je, takođe, upozorila da bi propust crkve da prizna rašireno verovanje u Velimirovićevu svetost „stvorio jaz između naroda i najvišeg rukovodstva Srpske pravoslavne crkve.”

Godinu dana kasnije komisija koja je imala zadatak da istraži pitanje Velimirovićeve svetosti, predvođena novoizabranim patrijarhom Pavlom, odbacila je zahtev za kanonizaciju. Iako nije direktno odbacio osnovnu premisu episkopa Lavrentija, koja se ticala Velimirovićeve reputacije među vernicima, patrijarh Pavle je pozvao na strpljenje i upozorio da s odlukom „ne bi trebalo žuriti”, „ni stvar forsirati”. Oprezan prilaz Velimirovićevom statusu kao svetitelja bio je opravdan na osnovu teološke osnove, ali je otkrio i uzdržanosti koje su bile političke prirode.

Patrijarh Pavle se zalagao da Velimirovićeva kanonizacija mora da usledi iz „pravih razloga”. Ona ne sme da bude puki akt osvete zbog nepravdi koje su Velimiroviću nanele komunističke vlasti posle rata. Izveštaj je implicitno odbacio argument koji su isticale Velimirovićeve pristalice, da kanonizacija mora da bude odgovor Crkve na brojne „blasfemije, stupidarije, intrige kratkog daha još kraće pameti...rečju, politikantska kalkulisanja sa imenom Vladičinim.” Slično tome, patrijarh je iza poziva za kanonizaciju video političke motive, koji su podstakli nacionalisti unutar Crkve. On je tvrdio da se mora „mirno sačekati da prođe ovo krizno vreme, kad više deluju osećanja i rđavo shvaćeni nacionalni interesi, nego razum i kanonski principi”.

Izražavajući svoju doslednost „kanonskim principima”, patrijarh je delotvorno podsetio Sabor da je, suprotno narodnom verovanju, kanonizacija u Pravoslavnoj crkvi bila više od ratifikacije verskog kulta. Patrijarh je ukazao da se pre kanonizacije mora dokazati bezgrešna reputacija kandidata. On je primetio da su kod Nikolaja „primetne određene ljudske slabosti”, koje podrivaju njegov status svetitelja. Izveštaj nije razrađivao prirodu slabosti, ali su, prema jednoj popularnoj anegdoti koja je kružila u verskim krugovima, patrijarhovi komentari aludirali na pušačku naviku Velimirovića, po kojoj je bio poznat među savremenicima.

To otkriva da je relativno minoran porok kao što je pušenje bio naveden kao najveća mrlja na Velimirovićevoj reputaciji svetitelja. Činjenica da patrijarh nije pomenuo daleko kontroverznija, antisemitska politička razmišljanja kao relevantnu „slabost” ilustruje način na koji se u srpskoj crkvi rutinski potiskuju kontroverze što okružuju episkopovu politiku. Takođe treba istaći da patrijarh nije pomenuo da „ljudske slabosti” nedvosmisleno diskvalifikuju Velimirovića za svetiteljstvo. Umesto toga, on je predložio da se kanonizacija odloži, dok ostali pozitivni aspekti episkopovog života ne izbrišu „slabosti” iz narodnog sećanja, slično načinu „kao što sunce dižući se rasteruje maglu i biva sve svetlije.”

Što je još važnije za sadašnju raspravu, patrijarhov izveštaj se, takođe, založio da se pre formalne kanonizacije budućeg svetitelja mora pokazati da je navodna svetost dobila „potvrdu od strane Božje blagodati”, kao dokaz da narodno poštovanje postoji iz pravih razloga, razloga koji nisu ljudsko već božje delo. Često zanemarivan zahtev za božju potvrdu svetosti, koji je tom prilikom pomenuo patrijarh, ukorenjen je u pravoslavnoj kanonskoj tradiciji. Autoritativno delo „Kanoni Pravoslavne crkve”, srpskog episkopa Nikodima Milaša (1845-1915.), navodi da svetitelj može biti proglašen samo „ako je za života bio pravi vernik, podvižnik i čudotvorac, ili da se nakon njegove smrti na njegovom grobu dešavaju čuda”. Prema tome, pre nego što je Velimirović mogao biti kanonizovan, moralo bi se dokazati da je episkop posle smrti delovao kao posrednik pred Bogom, ili da mu je tokom života Bog podario natprirodne moći.

Pošto Pravoslavna crkva nema ozvaničenu proceduru verifikacije čuda, zahtev za božju potvrdu svetosti potencijalno je problematičan i često kontroverzan. U Ruskoj crkvi je, recimo, bilo primera da se nakon zahteva za priznavanje čuda pojavi obilje nebitnih tvrdnji. Nedavni pozivi za kanonizaciju carske porodice Romanov bili su praćeni „industrijom čuda” uz gotovo 2.000 nepotvrđenih primera zabeleženih između 1997. i 2000.

U slučaju Velimirovića patrijarhovi argumenti nisu doveli do epidemije čuda posle smrti. Umesto toga, primedba o nužnosti božje potvrde delovala je kao poziv episkopovim obožavaocima da više pažnje posvete mističnim aspektima u životu njihovog heroja i u igru uvedu ono što se nazivalo episkopovim „posebnim harizmama” ili božjim sposobnostima, to jest, bogojavljenje, proročanske moći i isceliteljstvo.

Svedočenje ruske monahinje Milice
Stavljanju Nikolaja Velimirovića na listu srpskih svetitelja u maju 2003. prethodila je uspešna peticija koju je u januaru te godine potpisala grupa visokih pravoslavnih sveštenika, uključujući i devet episkopa. Kao i 1990, peticija je apelovala na običaj u okviru Pravoslavne crkve da se „pamte i poštuju” oni kojima se „duše mole za molitveno posredovanje pred Prestolom Svevišnjeg” i da bi stoga unošenje u diptih svetih bilo samo „obznanjenje onog što već postoji u životu i praksi blagočestivog naroda.” Potpisnici su naveli da vernici slave Velimirovića kao „Božjeg ugodnika i svetitelja naročito pak od vremena njegovog ispovedničkog stradanja za Hrista u nemačkim zatvorima i logorima gde je, po svedočenju više verodostojnih svedoka, doživeo lična bogojavljanja i blagodatne posete Boga Živoga i Istinitoga”. Ovu tvrdnju je izgleda prihvatio Sveti arhijerejski sabor, koji je u formalnoj Povelji kanonizacije priznao da je novog svetitelja „Gospod već proslavio divnim znamenjima i svenarodnim poštovanjem”.

Iako je akt kanonizacije bio praćen potvrdom da je Velimirovićeva svetost dobila „božju potvrdu”, bilo bi naivno pretpostaviti da se status episkopa Nikolaja kao svetitelja oslonio samo na to. Imajući u vidu politički aspekt rehabilitacije 1980-ih, Velimirovićeva kanonizacija će uvek više biti stvar crkvene politike nego striktnih kanonskih razmatranja. Čak i 1990, patrijarhova preporuka koja je isticala potrebu čuda bila je isto toliko teološka stvar koliko i racionalizacija njegove političke uzdržanosti. U isto vreme, patrijarhovo mišljenje pokazalo je da, u poslovima Crkve, politički aspekti moraju biti predstavljeni tako da budu teološki opravdani. I kao što će postati očigledno, bez obzira na političke bitke i zbivanja iza scene - o čemu se može samo spekulisati u tom stadijumu - javna predstavljanja svetosti ponuđena u kontekstu dokaza za Velimirovićevu kanonizaciju sama po sebi otkrivaju i sadrže značajne ideološke implikacije.

Navodni Velimirovićev doživljaj bogojavljenja tokom zatočeništva u Dahauu, koje je nazvano „divnim znamenjem”, odnosi se na događaj kad se episkop, prema rečima svojih sledbenika, „našao licem u lice s Bogom”. „Svedočenja brojnih verodostojnih svedoka” pomenuta u peticiji odnose se na jedan jedini nepotvrđeni opis iz druge ruke, koji je 1950-ih dala ruska monahinja Milica (ponekad se takođe pominje kao Sofija) Zernov, koja se sprijateljila s Velimirovićem tokom njegovih godina u izbeglištvu u Sjedinjenim Državama. Tokom poslednjih 15 godina njeno je sećanje o Velimirovićevoj interpretaciji bogojavljenja objavljeno mnogo puta u verskim publikacijama i još se pominje u govorima i propovedima posvećenim vladici Nikolaju. Na primer, u propovedi iz 1987. episkop Amfilohije Radović objašnjava:

„U najtragičnijem momentu ne samo njegovog ličnog života nego i života njegovog i mnogih evropskih naroda, za vreme njegovog zatočeništva u Dahauu, (njegove) oči susrele su se sa samim živim Bogom. Kada je jedna divno bogomoljna duša, Sofija Zernov, pitala posle rata o boravku u Dahauu, on joj je odgovorio: ‘U logoru je bilo ovako. Sediš u nekom uglu i ponavljaš u sebi, ja sam prah i pepeo. Gospode uzmi dušu moju! Duša ti se odjedanput vaznosi na nebo i vidiš Boga licem k licu. Ali ne možeš da izdržiš, pa mu odgovoriš, ne mogu, vrati me tamo. Zatim ponovo satima sediš i ponavljaš u sebi: Ja sam prah i pepeo. Gospode uzmi dušu moju! I opet te vaznosi Gospod... ‘ I dodao je tom čudesnome svedočanstvu: ‘Ukratko, sav život koji mi preostaje dao bih, kad bi to bilo mogućno, za jedan dan boravka u Dahauu.’ Sestra Sofija dodaje da nije mogla da izdrži taj pogled, jer ‘gledale su me oči čoveka koji se susreo s Bogom lice u lice’.”

6. DEO (ZAVRSNI)
----------------

Jer šta se dogodilo u Dahauu?...Tamo je saznao ono najdublje što može da se sazna. Tu je saznao i doživeo da je prah i pepeo. I tu ga je Bog podigao i otkrio mu tajne neizrecive. On kaže bogu: ‘Gospode ne mogu izdržati, vrati me nazad...’ U Dahauu je Vladika Nikolaj video živog Boga. I kao takav on je jedan od najznačajnih svedoka tog bogoviđenja. Tog dodira sa živim Bogom... Najdublje Njegovo uniženje, najdublje Njegovo raspeće je upravo bilo izvorište njegovog najdubljeg saznanja...Tu je on izgovorio reči koje je Hristos izgovorio na Golgoti: ‘Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio!’ Ali je tu duša Njegova vaskrsla i tu mu je sve postalo jasno. I to što mu je postalo jasno, on je postao svedok toga i biće kao takav do kraja sveta i veka.„

U istoj propovedi Radović govori da je Velimirović ”Svedok Božji, taj Bogovidac, tajnovidac i prirodovidac„.

Navodno božansko poreklo Velimirovićevog dara ojačalo je njegovu sliku kao ”Božjeg proroka„. Kao što je navedeno u članku objavljenom u Glasu Crkve 1993, episkop Nikolaj je bio ”prorok planetarnih dimenzija„, ne samo ”kao „čovek koji predviđa budućnost” već kao neko ko „čita nacrt Božji, ko razume namere Božjeg Proviđenja i sledeći od početka do kraja tu božansku logiku, izvlači zaključke koji se nameću ljudima.” Bogojavljenje u Dahauu dalo je ovoj tvrdnji natprirodno poreklo i time ojačalo verovanje da Velimirović nije poštovan samo kao teolog, pisac i evangelist već, takođe, i kao mistik i posrednik između Srba i Svemogućeg. Kontroverzno je, međutim, da je vezom između „Reči srpskom narodu” i autorovog „dubokog prosvećenja” u Dahauu pripovest o Velimirovićevom proročanskom daru njegovom spornom delu dala nezasluženi autoritet.

Treba pošteno reći da, u skladu s opštom dinamikom potiskivanja činjenica koja se nastavlja u predstavljanju Velimirovića u mejnstrimu pravoslavne kulture, kada govore o njegovim proročanskim moćima ili njegovom zatvorskom delu predstavnici tog glavnog toka retko pominju antisemtisku dimenziju knjige. Velimirovićev prezir prema Jevrejima, koji je u srži kontroverzi što okružuju njegov život, najvećim delom je skrajnut. Priznanja koja se odaju knjizi i njenom proročanskom karakteru uglavnom su ograničena na optužbu evropske sekularne kulture i osudu srpskog naroda koji se, smatra Velimirović, udaljio od puta hrišćanstva.

Holokaust kao božja odmazda nad izdajnicima

U isto vreme, popularizacija Velimirovićevog zatvorskog spisa kao „relevantnog za naše vreme” i testamenta svim Srbima, upućuje publiku prema svima dostupnom originalnom tekstu gde su antisemitske tvrdnje otvoreno izrečene. Štaviše, prethodno citirana propoved Amfilohija Radovića usmerava potencijalne čitaoce prema onome što se smatra najvažnijom porukom knjige, naime, na identitet „unutrašnjih sila” iza evropske civilizacije, koje Velimirović, kao „božji svedok”, otkriva u svom radu. Iako te „sile” u Radovićevom govoru ostaju nekvalifikovane, čitaoci će neizbežno povezati oklevetanu savremenost i prosvećenje s Jevrejima, koje Velimirović otvoreno navodi u svojoj knjizi kao tajne snage odgovorne za nesupehe Starog kontinenta.

I u srpskoj desničarskoj antisemitskoj literaturi Velimirovićeva moć proročanstva priziva se direktno radi podrške otvorenim antijevrejskim tvrdnjama. U knjizi „Idejni i duhovni trovači sa Zapada”, Ratibor Đorđević - njaplodniji srpski pisac antisemitskog materijala - tvrdi da je ono što „Reč srpskom narodu” čini tako važnom jeste to što je u Dahauu „poučen uvidima Izrailjevih Proroka, Vladika je znao najdublju tajnu o svim nesrećnim zbivanjima i stradanjima: ‘Bio je to Sud Božji nad obezboženima, izdajnicima i prezirateljima Hrista Boga...’ Smatrao je svojom voljom da objavi Božju volju svom narodu.” Ove reči odjekuju glavnim tokom pravoslavne retorike, ali se koriste na način koji promoviše Velimirovićeve antisemitske tvrdnje koje su za osudu, posebno tvrdnju da holokaust predstavlja božju odmazdu nad „bezbožnim” i „izdajničkim” Jevrejima.

Konačno, poslednjih meseci, u odgovoru na napade na Velimirovićev ugled koji su pratili kanonizaciju, predstavnici srpske crkve našli su se pod pritiskom da odgovore na optužbe da je zatvorsko književno delo novog svetitelja flagrantno antisemitsko. Najčešće korišćen apologetski argument jeste da Velimirovićev stav prema Jevrejima pripada specifičnom tipu benignog „teološkog” ili „biblijskog” antisemitizma.

Kako to objašnjava Amfilohije Radović, Velimirovićeve izjave o Jevrejima bile su u stvari „izrazi ogromne Božje ljubavi” jer Nikolaj „kara upravo zato što voli”. Radović primećuje da „sve ono oporo i gorko što on piše o svom srpskom narodu, o Evropi, o Izrailjskom narodu” treba shvatiti u „proročkom duhu”, kao pokušaj da se oni „otrezne i privedu Bogu i vječnom prosvećenju u Hristu”. Sasvim predvidljivo, Radović ojačava argument podsećajući čitaoce da su kontroverzne reči napisane u Dahauu gde je Velimirović „video Boga”. Prema tome, Nikolajeva upadljiva netrpeljivost interpretirana je kao ponavljanje Božjih uputstava „narodu Izraelskom” koji se mora pokajati i vratiti na Hristov put.

Podvlačenje te „odbrane” jedna je od najstarijih pretpostavki tradicionalne hrišćanske antisemitske retorike, naime, da su Jeverji ubili Hrista i navukli na sebe večno prokletsvo, koje će biti okončano samo onda ako prihvate hrišćansko učenje. Iako više implicitna nego otvoreno izrečena, ova tvrdnja postala je ukorenjena u javnom govoru koji okružuje Velimirovićevu reputaciju. Ta upornost zamračuje granice između mejnstrima i sporednih tokova u srpskoj religioznoj politici i nenamerno daje legitimitet i delu „Reč srpskom narodu” i savremenoj antisemitskoj literaturi gde se ovaj argument otvoreno razrađuje.

Paralela povučena između Velimirovićevog antisemtiskog rada i reči Biblije uklanja, takođe, episkopove kontroverzne izjave o Jevrejima od njihovih ideoloških korena u političkoj kulturi 1930-ih i povezuje ih s „večnom istinom” za koju se veruje da je sadržana Svetom pismu. Štaviše, zbog pretpostavljene „biblijske” prirode njegovog antisemitizma i njenog navodno „božanskog porekla”, Velimirovićev stav prema Jevrejima ne izgleda kao zastareli politički stav koji treba osuditi već kao teološka stvar koja zadire u srž hrišćanskog verovanja.

Posledica toga je da Crkva bez oklevanja odbacuje kritike Velimirovića iz redova liberalnog javnog mišljenja kao maliciozne i pakosne napade na hrišćanstvo u celini. Zbog toga se religiozna ideologija novog svetitelja unutar crkve ne dovodi u pitanje: kontroverze su gurnute pod tepih, dok se antisemitske teme i dalje prikazuju na vidljivim marginama religioznog javnog govora, iznova podsticane pripovestima o Velimirovićevoj svetosti.

Danas 4 -13. aprila 2005.

longutripovani...mnogo si ispiskarao, ništa konkreteno, po obicaju, nisi sapostio...saberi se, ne trosi vreme na fraziranje već na sustinu...

Kojim povodom ti ikoga možeš nazvati srboidnom boranijom.Izjasni se!Otvori sebi forum,blog i pokušaj da okupiš istomišljenike.Koji #urac više ističeš svoju narcisoidnu anomaliju. Pa zar očekuješ da ću s tobom da ulazim u dalju prepisku.To nema nikakve veze za argumentima već sa pristupom.Ti si bolesnik ,meni te žao čoveče zato sam pokušao bar malo da ti ukažem da ne budeš toliko ograničen. Ovo je strašno,ti si medicinski fenomen.Žalosno je da jedan mlad čovek kao ti tako razmišlja i postupa.
Mene iskreno zanima da li ti uopšte imaš kontakt sa liberalima koje toliko podržavaš.Ako si ti na njihovoj platnoj listi,to je njihova sramota.Zamisli da Čeda zna kakav bolesnik ga podržava,mada ćemo i to izbunariti.Ima još ljudi koji su liberali i normalni ljudi,poznajem ih.Bez obzira na stranačku pripadnost,postoji govor tolerancije.Ma šta čovek tebi da objasni...
Pa zar si iz mog posta shvatio da ja branim sve stavove jednog Velimirovića.Krenuo sam jednim redom koji ti očigledno ne odgovara,jer udara na tvoju sujetu.Pomenuo sam ti osnovni problem,niko nije savršen pa ni on.

U najmanju ruku si smešan a to očigledno svi ljudi ovde vide.Ma ajde zdravo...daleko ti lepa kuća.

Свако ко мисли другачије од Леонидианера је боранија :(
Свако ко мисли дргачије него он је фашиста, нациста, расиста, примитивац и сл. Лако препознатљив ријечник „напредних” дупљака из Србије који би све дали да се што дубље завуку у анус господарима са запада.
Леонидианер је смао папагај који поноавља оно што су рекли Чеда Јовановић, Наташа Кандић, Биљана Србљановић и остала Сорошева жгадија.

Онда има страшно много бораније, а ти остаде сам као стијена. Сви су око тебе луди само ти си здрав, страшно зар не?

nedin

u tvom nacinu izdrazavanja (pisanja) ima nešto sto smrdi kao fasisticka lesina...nedostatak sustine, objektivne informisanosti i dalekovidnosti pokusavas da kompenziras ekstremno suvoparnim i formalizovanim komentarima...

iskren da budem, od tebe nisam ni ocekivao da ćeš da pokazes neku vrstu politicke bistrine i promucurnosti, obzirom da si na najneukusniji i najneumesniji način postavio i ovaj topic...

primetno politicki neinteligetnan si mi ostao u secanju na temi „svajcarci su dzamijama rekli ne” postavivsi jedno krajnje stupidno pitanje u fazonu „kakve veze ima zabrana gradnje minareta sa ljudskim pravima?” i nakon toga sa diskusije nestao kao nacionalisticki avet...

evo specijalno za tebe postavljam link autora Jovana Byford-a o tvom moralnom simbolu zita, nikolaju kurcimirovicu...inače, pojedinacno sam svih 6 delova teksta gore već postirao...uzivaj...

Jovan Byford (1973), akademsko obrazovanje stekao u Engleskoj, predaje socijalnu psihologiju na School of Social Sciences, Nottingham Tent University. Doktorska teza na temu Teorija zavere u Srbiji krajem ‘90-ih godina XX veka, bi}e objavljena u Srbiji početkom 2006. U pripremi za stampu je i njegova studija o procesu postkomunisticke rehabilitacije vladike Nikolaja Velimirovica.

Kanonizacija „proroka” antisemitizma

http://www.pescanik.net/content/view/995/130/