Regionalizacija, da bi zbrisali države

Kroz dva teksta želimo da vam pokažemo šta je Regionalizacija i kako, krijući se iza slogana poput „federalne strukture” ili „više moći regionima”, EU u stvari sprovodi svoje centralističke ciljeve. Radi se na potiranju nacionalnih razlika, otvaranju prostora za bankarske sisteme, a sve to bezbednosno treba da bude pod kapom NATO-a kako neke države odnosno u ovom slučaju regioni ne bi „iskakali”.
Kad u ovu strategiju uklopimo tekst Miroslava Lazanskog „NATO u Pinosavi” o metodologiji domaćih „državnika” a stranih marioneta koji imaju zadatak da sprovedu uključenje Srbije u NATO, možemo zaokružiti kompletnu strategiju EU i SAD. Zato je istup Piera Ilara (Pierre Hilard), protiv Švajcarske samo deo takve politike Brisela i Vašingtona, a napadi Peera Štajnbrika (Peer Steinbruick) služe transatlantskom conceptu moći čija je namera uništavanje različitosti i uspostavljanje centralizovane kontrole.

Regionalizacija ima još jednu vrlo skrivenu nameru o kojoj se u EU a i javno ne govori. Da bi Nemačka i ostalih nekoliko zemalja zadržale i ostvarile potpuni dominantan uticaj u organima EU, novoprimljene zemlje istoka i one koje tek treba da pristupe EU treba razbiti na regije. Tada one kao države ne bi imale „kvotu” glasova prema svojoj veličini odnosno broju stanovništva, već bi u EU bile predstavljene ili primljene kao regije. Samim tim one bi predstavljale male celine sa malom glasačkom kvotom, koja ne bi odražavala državne interese već često međusobno suprotstavljene, svoje regionalne interese. Stoga se ne insistira na regionalizaciji Nemačke, Francuske, Španije, Italije, već Poljske, Češke, Rumunije… kao i zemalja Balkana, Ukrajine, Gruzije, Turske, pa i Švajcarske, koje kucaju na vrata EU. To je osnova „parlamentarnog” modela evro-atlantskog saveza, odnosno kasnije „Atlantske Unije”.

Novi statut (isto što i ustav) Vojvodine, kao i Tadićeva zalaganja za daljom regionalizacijom Srbije upravo je ispunjavanje zahteva EU kojim se svesno razbija država. Kada pročitate ovaj tekst do kraja shvatićete kompletnu obmanu građana Srbije koju sprovodi Demokratska stranka, jer to je cena marionetske vlasti koja danas vodi Srbiju u ambis. Na teritorijalnom,(gubitkom Kosova i ostalih srpskih prostora) nacionalnom, finansijsko-privrednom i bezbednosnom planu sve do potpunog kolonijalnog statusa. To je pravo značenje slogana DS-a da „EU i evo-atlantske integracije nemaju alternativu”.

Princip regionalizacije je daleko iznad pojednostavljene reorganizacije starog kontinenta. U stvari, radi se o dodeli političkih, ekonomskih i finansijskih moći regionima (pokrajinama), ove poslednje se sprovode direktno po uputstvu briselskih institucija. Ovaj fenomen je aminovan političkom voljom Nemaca koji su vešto infiltrirali kalkulacije – (vrednosti) u okviru stvaranja Evrope. Kao što navodi profesor političkih nauka Rudolf Hrbek (Rudolph Hrbek) u reviji „Dokumenti, osvrt na nemačka pitanja”: „Polazna tačka nove serije inicijativa je bila rezolucija konferencije premijera od oktobra 1987. održane u Minhenu, gde je usvojena ideja Evrope federalnih struktura. Dve godine kasnije, premijeri Država su osnovali radnu grupu njihovih ministarstava pravde obavezujući ih da podnesu izveštaj o statusu Država i regiona u odnosu na budući razvoj Evropske Unije”.

Svi poslovi su našli podsticaj zahvaljujući akciji vlade Donje Saksonije 1996 g. U to vreme, instruiran od strane premijera Gerharda Šredera (Gerhard Shroeder), poslanik socijalista Donje Saksonije Peter Rabe (Peter Rabe) je na izvoru elaboracije i preporuke 34 (1997) CPLRE - Kongresa lokalnih i regionalnih snaga Evrope (Congres des pouvoirs locaux et regionaux d’Europe). To je dokument koji legalizuje političku preraspodelu Evrope. Princip je sam po sebi jednostavan. Radi se o ustupanju maksimalne nadležnosti regijama, koje sve više sarađuju sa Evropskom Unijom na uštrb saradnje sa samim svojim Državama. U ovakvoj strukturi, posrednički element, u ovom slučaju nacionalna vlast, je potpuno izopšten. Princip dosledno ciljano razara Države dok Evropa regiona, tačnije, Evropa evro-regiona na račun toga profitira. Kreacija ove druge rezultira ustanovljavanjem teritorijalnih tela sličnih nekolicini regiona raznih zemalja. To je slučaj sa evro-regionima Alzas/ Pays de Bad, ili pak, Pirineji/Mediteran.

Ovakva politika teži da destruktivno uruši Evropske Države u cilju da ih smrvi. Očigledno da će zemlje, još uvek neprisajedinjene Evropskoj Uniji, kad tad morati da se uhvate u to kolo. Kao što je izjavio Rene Šuok (Rene Schwok), Šef Katedre Žan Mone (Chaire Jean Monnet) Evropskog instituta Univerziteta u Ženevi, po čijim je instrukcijama Švajcarska je već podlegla magnetnoj privlačnosti Brisela. On sa zadovoljstvom podvlači da je skoro 50 % švajcarskih zakona proizašlo iz evropskih direktiva. Ovakva evolucija je logična. U suštini, ako se uzme u obzir odlučnost da se stvori evropski savez ujednačen prema jedinstvenom modelu, javlja se neophodnost da se sve Države ubace u isti lonac, po pitanju svih sektora. Stoga napadi nemačkog ministra Peera Štajnbrika koji se odnose na Švajcarsku zalaze u tu tvrdoglavost da se slomi posebnost švajcarskog bankarskog sistema, a sa ciljem boljeg absorbovanja u program uređen istim zakonima kao i u EU.

Zvanična težnja koja proklamuje rat „fiskalnim rajevima” je samo izgovor da se pokuša demoralizacija paterna koji se migolji evro-poklonicima Brisela. U želji da obuzdaju švajcarski model, Peer Štajnbrik dobro pazi da ne prozove matičnu kuću koja drži pod kontrolom većinu fiskalnih rajeva … London siti. Kako je to čudnovato. Ovakva karakterističnost treba da poveže pristajanje na pripajanje cele Evrope jednom ogromnom evro-atlantskom savezu koji mora, teorijski, ugledati svetlost dana do 2015.

U tom obimnom političkom, ekonomskom i finansijskom restruktuisanju potrebno je uniformisati celinu. Ne treba zaboraviti da se upravo sada suočavamo sa značajnim finansijskim krahovima: pad dolara koji bi trebalo da proprati materijalizacija nove valute čije ime još uvek nije ozvaničeno (amero ili severno-američki dolar). Zbog finansijsko-privredne krize koja drma kompletan evro-atlantskom savezu sva ova restrukturiranja treba završiti što pre. Formiranje severno-američkog političkog, ekonomskog i vojnog saveza (North American Union) ujedinjujući Sjedinjene Američke Države, Kanadu i Meksiko programom Partnerstvo za bezbednost i napredak (Partenariat pour la Securite et la prosperite - PAP) je planirano (bar teorijski) za 2010.

Sve ove saveze treba formirati, pre nego što se North American Union pridruže Evropskoj Uniji da bi se 2015 g. konstituisala „Atlantska Unija”, kako ju je nazvao osnivač „Paneurope”, Richard de Coudenhove-Kalergi. Ovaj savez, mora obavezno uzeti pod svoju kontrolu i poslednja fiskalna i bankarska utočišta. Zato, Švajcarska treba da uđe u EU na mala vrata i stopi se u novu transatlantsku zajednicu predodređenu da ustanovi objedinjenu Zapadnu (Occidental) filijalu.

* Pierre Hillard, profesor katedre za međunarodne odnose na Visokoj spoljno-trgovačkoj školi (ESCE), autor „Fondacija Bertelsmann i svetsko upravljanje”, Paris 2009.