„Do 1984. bio sam najnečitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najčitaniji”, govorio je:„ Napisao sam roman u vidu rečnika, drugi u obliku ukrštenih reči, treći u vidu klepsidre i četvrti kao priručnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodič za neupućene. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak: živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protiče, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih budućih, koje po svoj prilici neće nikada biti napisane”.
Sa „Hazarskim rečnikom” Pavić je i u svetu proglašen prvim piscem XXI veka. Potom je usledilo veliko interesovanje za njegova dela, isprva na Zapadu, a ubrzo potom i na Istoku, posebno u Rusiji.
„Na moje zaprepašćenje knjige su mi do sada prevedene oko sto puta, na razne jezike”, komentarisao je svoju svetsku slavu. „Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju. Kritičari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac XXI veka, a živeo sam u XX veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.”
Dobitnik je niza prestižnih domaćih i stranih priznanja povodom kojih je jednom prilikom rekao: „Najveća razočaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate”.
U svojoj autobiografskoj belešci je zapisao: „Nisam nikoga ubio. Ali mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turčin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu - srpskog naroda”.
Na poseban način voleo je pozorište. Njegovi komadi („Zauvek i dan više”) sa velikim uspehom izvođeni su na prestižnim scenama Moskve, Petrograda… U ovdašnjem teatarskom životu urađene su dve predstave po njegovim delima: „Hazarski rečnik” i „Svadba u kupatilu”.
Proletos mu je u Moskvi podignut spomenik, ispred Biblioteke stranih jezika, uz biste drugih velikana pisane reči. Nije krio da je tim polaskan, ni da je „pomalo čudan osećaj za života videti svoj spomenik”, ni da se „ne oseća krivim za njega”, jer je podignut zapravo njegovim knjigama.
A kad god bi govorio o knjigama, govorio je i o čitaocima: „Šta znači knjiga sama po sebi. Ona ne postoji bez čitalaca. Računa se samo ono što neko upamti i doživi. Vredi samo ono što se utisne u ljude”.
U osvrtima na njegov bogati opus stoji i to da je na početku svoje književničke i profesorske karijere objavio knjigu pesama „Palimpsesti” 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba” 1970, zatim studiju „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo” 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen” objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa” 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka” (1976), „Ruski hrt” (1979), „Nove beogradske priče” (1981), „Duše se kupaju poslednji put” (1982). Objavio je i romane „Predeo slikan čajem” (1988), „Unutrašnja strana vetra”, „Poslednja ljubav u Carigradu” (priručnik za gatanje) 1994. godine, „Drugo telo” 2006. godine…
Kritičari su Pavića opisivali kao pisca čudesne imaginacije i predvodnika evropske postmoderne, a on sam je navodio da je pisac već 200 godina, jer je daleke 1766. jedan Pavić, u Budimu, objavio zbirku pesama i da je „za života dobio ono što mnogi pisci dobiju tek posle smrti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošću podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti”.

NOVI NAČIN ČITANjA
- PISAC se može zamisliti kao kompozitor koji je napisao novo muzičko delo, ali je publiku tj. svoje čitaoce iz koncertne dvorane prebacio na pozornicu i pretvorio u reproduktivne umetnike. Oni su postali izvođači. Jednima je pisac dao u ruke violine, drugima bas, nekima duvačke instrumente... Jer, do čitalaca ne dopire samo notni zapis, tj. knjiga, nego ono što čitalac primi i načini od svega toga, ono što čitalac reprodukuje od knjige i uliva u nju. Za dirigenta doveo je pisac čitaocima svog izdavača. A sam pisac je seo u gledalište da sluša izvođenje svoje
kompozicije i da tapše... Moja knjiga nije ništa drugo do vežba koja se nudi čitaocu da trenira novi način čitanja.

BORBA PROTIV DOSADE
- Ja sam nelinearnim pismom pokušao da premostim jaz - da ne budem dosadan pisac, a onda, da čitaocu preporučim da sam bira svoj način čitanja. U 21. veku taj će čitalac, uveren sam, odabrati najbrži način čitanja.

Milorad Pavic

MUZEJ
Milorad Pavić je jedini srpski pisac koji je za života stvarao u svom muzeju, u kome su njegove knjige, rukopisi, korespondencija, radovi dragih slikara, porodične relikvije... Svu svoju književnu zaostavštinu zaveštao je legatu koji je osnovala Skupština grada 1992. u Ulici braće Baruha 2 na Dorćolu, gde je živeo.

SPOMENIK U MOSKVI
OVA godina u Rusiji je protekla u znaku njegovog 80. rođendana. Decenijama je bio jedan od najpopularnijih savremenih stranih pisaca, kome je ovoga leta u čast rođendana, postavljena bista ispred centralne Moskovske biblioteke, uz najveće književnike sveta.

--------------------------------------------------------------------

DVE VEČNOSTI
- Ja mislim da postoje dve večnosti. Jedna pred nama i druga za nama. Dakle, kao svaki čovek star sam. Ili ako hoćete, večan, unatrag sve do svojih najdaljih predaka, primata ili šta su već bili. A pre nego što sam počeo da pišem mnogo sam želeo da pričam priče. To želim i danas... Inače, ne verujem u kompjutersku dušu. Duša svih medija, pa i
kompjutera jeste čovek.

Milorad Pavic