Јирген Елзесер

Национална држава и феномен глобализације

Како можемо да се спасимо из светске економске кризе

Једина преостала суперсила поред себе не трпи ни једну другу нацију. Скакавац капитализма све прождире и пустоши, чак и разбујале националне привреде. Која држава се супротстави, бива проглашена неуспелом и уништена. Која се прикључи тој суперсили, мора да трпи војне базе и да свој суверенитет уступи империји. Као пре сто година на целој земљиној кугли настају колоније и полуколоније – као и затвори за мучење пркосних домородаца.
„Mars attacks” (Марс напада) – овим позивом за помоћ 1999. обратио се Петер Хандке поводом НАТО-агресије против Југославије „онима на нашој планети Земљи који још увек нису мутирали у Марсовце и друге зелене убице”. И даље: „Марс напада, а док Марс напада Хелсинки, Мадрид, Палермо, Алжир, Дар-ес-Салам (’кућа мира‘), Јерусалим, Јерихон, Багдад, чак и Лондон и Париз, чак и Берлин и Вашингтон део су Југославије. Добар дан, Југославијо! Никад се више не видели, Европо. Америка Индијанцима. Марсовци на Марс.”
Писац је био један од ретких који је у конкретном случају препознао суштину – опасност за цело човечанство. Овај рат је, за разлику од напада на Ирак 1991. године, неоправдано започет без одобрења Савета безбедности УН. Тиме је спроведен нови „марсовски” принцип против осведоченог хуманистичког који је био кодификован Вестфалским миром 1648. године, а по коме међународни поредак почива на суверенитету држава, потпуно независно од њихове величине. Никада више стране силе – као што су то учиниле Француска, Шведска и Ватикан у Тридесетогодишњем рату – не би требало да се мешају у интересе неке друге државе. Овај принцип тек су нацисти бацили у блато. „Људска права крше државно право”, објавио је Адолф Хитлер шездесет година пре Јошке Фишера – при чему је, неко ће се још и данас тога сетити, себи дао за право да титулу човек додели само изабранима. Када је окончана светска коалиција разума са великонемачким царством, повеља Уједињених нација поново је дефинитивно писмено утврдила недодирљивост националних држава. Само онај који повреди овај принцип и тиме постане опасност за мир у свету, требало би да се употребом силе научи памети – свакако тек након сложне одлуке Савета безбедности. И када je реч о нирнбершким процесима, наци-величинама је најпре на терет стављана њихова агресија против других држава. Повреде људских права, као и убилачки антисемитизам, у Нирнбергу су тек онолико обрађивани колико су били у вези са „кршењем мира”.
Разбијањем Југославије ова историјска искуства су избрисана. Започет бомбардовањима, нови светски поредак се темељи – претежно у идеологији, а мање у реалности – на људским правима, ради чијег остваривања национални суверенитет не сме да буде сасвим укинут. Агресивни рат, омражен од 1945. године, постао је незнатан грех, у неким случајевима чак и нужност. Моћници планете дали су себи слободу да на овај начин врло често уче памети „непослушне државе”. Авганистан је нападнут 2001, две године касније Ирак, а три године потом и Либан. Списак такозваних нитковских држава дугачак је, а као циљеви у наредном периоду означени су Иран и Сирија.
Роберт Купер, главни саветник Тонија Блера за спољну политику, отворено је – што је за похвалу – објавио доктрину 21. века. „Рушење нација” (The Breaking of Nations) наслов је његове најновије књиге.1 У њој стоји: „Изазов за постмодерни свет лежи у томе да се прилагођава стандардима двоструких аршина. Европљани би требало међусобно да сарађују на темељу права и заједничке сигурности. Али изван Европе ваљало би да примењују суровије методе из претходних времена – силу, превентивне нападе, превару и шта год је још потребно.” Кључ европске сигурности је, према Куперу, „да се ми у опхођењу једни с другима држимо закона. Али да када радимо у џунгли, морамо и да применимо законе џунгле”.