//Vidi li se kraj Tadićeve ere
Standard
Zeljko Cvijanovic

Čini li vam se kao da je sasvim izostala euforija pred obećavajućim najavama vizne liberalizacije za Srbiju, i da to nikako ne liči na ovdašnju političku klasu, žednu ma kakvog i ma kolikog aplauza na otvorenoj sceni? Kao da tome niko nije smeo da se obraduje previše, čak ni oni kojima to radovanje spada u opis radnog mesta.

Rekao bih da najava ukidanja viza nije mali uspeh, makar na izvestan način bili u pravu i oni koji kažu: šta će nam vize kad nemamo para da putujemo?

Ali, pravo govoreći, viznom liberalizacijom Srbija više neće biti jedina evropska ostrvska zemlja koja ne izlazi na more, Srbija će tada ući u sistem smanjenih svetskih razdaljina i biće sasvim dovoljno da nešto više klinaca nego do sada dobije motiv da nauči neki strani jezik, da nekoliko njih otamo preko leta donese neku kintu kući, i da svi oni osete da odlazak preko grane nije povezan sa svim onim poniženjima iz reda za vizu, pa da to zaista ne bude malo.

Ali stvarno, zašto je izostala euforija kojoj je politička Srbija čak i poslednjih meseci bila sklona i zbog mnogo manjih i manje izvesnih stvari? Za Božu Đelića mi je jasno: zabranili su mu da suviše često i suviše emotivno govori o dobrim vestima, budući da su u njegove dobre vesti prestali da veruju i oni koji veruju u Deda Mraza. Ali šta je sa ostalima? Kao da su vlasti shvatile da je pomalo neprilično seiriti nad viznom liberalizacijom u ovakvoj krizi, i da bi svaka euforija tog tipa mogla da bude shvaćena kao poruka onima koji se bore za hleb da će se od kraja godine kolači naći u slobodnoj evropskoj prodaji. Ako su u pravu istraživanja, čini se da je ova uzdržanost bila pogodak: naime, više od četiri petine Srbije veruje da je najava vizne liberalizacije dobra vest, ali manje od petine veruje da je ona stvarna.

Naravno, ta pozicija ovdašnjeg građanina da mu je i dalje stalo do dobrih vesti iz Brisela, ali i da svoja očekivanja ne gradi na njima, otvorila je jedno drugo važnije pitanje: da li, samo godinu dana pošto je Boris Tadić dobio izbore na priči o Evropskoj uniji, čiji dometi jesu budili euforiju, Srbija danas na sve to gleda nešto drugačije?

Nije tu reč samo o jednoj kriznoj optici, koja je i te kako zahvatila i Srbiju, već je drugačiji doživljaj Evropske unije nalagao i opšti pad ličnih očekivanja građana. Dakle, za razliku od prošle godine, jedva da ima ikoga uverenog kako će ulazak u EU promeniti kvalitet njegovog života dramatično nabolje, sve je manje onih koji danas veruju kako će pristupni fondovi preporoditi Srbiju i kako će biti dovoljno samo da nas tamo prime, pa će većina naših problema da nestane bestraga.

Ali još važnija od toga je činjenica da jedna takva promena optike nije osetno smanjila broj građana koji žele ulazak Srbije u EU, što će reći da ih razočaranje nije izguralo na drugu stranu, već im je omogućilo da na stvari gledaju racionalnije od dobrog dela političke scene. Dakle, uprkos jednogodišnjem trežnjenju posle iznova probuđenih nada, u čemu, kao ni prethodnih godina, vesti iz Brisela nisu bile vedriji deo života Srbije, još uvek stabilna većina, više od 60 odsto, želi ulazak u EU. To, naravno, pokazuje da je u Srbiji evropska priča kao političko pitanje o kome se izjašnjavamo za ili protiv uglavnom gotova stvar i da su iza nas rasprave tipa kako nam EU nije potrebna.

Ali to opet znači da se na žvaki o Evropi u Srbiji više neće dobijati izbori, što opet ne znači da par stranaka koje istrajavaju na antievropskom diskursu neće prestati da budu kažnjavane u biračkom telu i da neće nastaviti da izbore uredno gube jašući prema političkoj margini. Tom apsolviranju Evrope, pored ovog odglavljivanja integracija, najviše su doprinele prošlogodišnja Tadićeva pobeda, koja je višegodišnju polemiku za i protiv Brisela stavila ad acta, zatim uvlačenje Dačića u tu priču, kao i cepanje radikala i Nikolićevo osvajanje ogromne većine tog velikog biračkog korpusa, koji verovatno nikad više na izbore neće biti pozivan jednom antievropskom retorikom. Na kraju, što nije i najmanje važno, sve slabiju podršku uživaju i one stranke i pokreti koji su proteklih godina fanatično nastojali da jednom radikalnom proevropskom pričom sebe proglase ekskluzivnim i jedinim iskrenim pobornicima te ideje, dok bi svi drugi imali da budu evropski fake i kočničari koji se lažno predstavljaju kao evropejci.

Ako je evropska priča u Srbiji definitivno pobednička i ako je, takva, već ušla u neku fazu rutine, pitanje je da li takva pobeda na neki način slabi Borisa Tadića, koji već pet godina dominira političkom scenom kao njen glavni pobornik. Rekao bih da: na svim sledećim izborima pitanje EU u redovima političkog meinstrima biće nešto što se podrazumeva, nešto na čemu se poeni ne osvajaju (mada se gube ako se dovoljno ne podrazumeva), i to će sve manje biti stvar razlike između, recimo, Tadića i Tome Nikolića. Pored ostalog, i zbog toga je Nikolić pobedio na lokalnim izborima u Zemunu i Voždovcu jer je bolje od Tadića odgovorio na pitanje građana: OK je ovo sa Evropom, nego šta ćemo s nama?

Na izvestan način ta poslednja promena optike većinskog dela birača jeste i prvi nagoveštaj završetka petogodišnje Borisove ere. Naravno, ovde nije reč o tome kako je Boris gotov i kako će sutra na njegovo mesto stupiti Toma, ali jeste nagoveštaj jednog trenda koji sa sobom može da donese i nove šanse i nove promašaje.

Ako danas analiziramo prirodu Borisove vlasti, lako ćemo zaključiti da on vlada sam: Mlađan Dinkić je u seriji izgubljenih unutrašnjih bitaka protiv Tadića i Dačića sveden na gotovo marginalnu figuru; Dačić je opet ona ležerna vrsta Borisovog satelita kojoj polazi za rukom da odličnim nastupima osvoji zasluge za sve dobre poteze vlasti i da ne izgleda odgovoran ni za jedan od loših. Tako usamljen u podeli odgovornosti, u kojoj je Dinkić već mrtav, a Dačić besmrtan, Tadić ubire prve negativne efekte svoje samoće i svog širokog zahvata, u kome je i za i protiv vojvođanskog Statuta, u kome bi sarađivao sa NATO, ali ne bi tamo ušao, u kome se izjašnjava kao čovek koji bi da menja politički sistem, ali i da ga koristi, u kome je protivnik nezavisnosti Kosova, ali i čovek koji se obavezao da neće preći sve uže granice borbe protiv te nezavisnosti.

U jednom tako širokom zahvatu u Borisovoj senci je za poslednjih godinu dana uspelo da izraste nekoliko ozbiljnih stranačkih barona, kojima je bilo dozvoljeno da u sopstveno ime suze taj neodrživo široki zahvat i da, takvi, ne samo dođu u priliku da od Tadića traže ustupke nego da im on, posle izvesnog otpora, takve ustupke i napravi. Tadić, dakle, nije neprikosnoven kao pre godinu dana, upravo zbog toga što taj svoj široki politički zahvat nije artikulisao kao deo široke partijske harmonije, već kao nebranjen prostor u koji su ulazili svi oni koji su imali drskosti da u njega uđu i snage da istraju na temama koje su delegirali.

Ovaj trend ne nagoveštava silazak Demokratske stranke s vlasti, ali nagoveštava Borisovo slabljenje i unutar stranke i unutar vlasti. Drugim rečima, Tadiću još uvek ne preti kako će na sledećim izborima izgubiti od Tome, ali mu preti da će serijom kompromisa unutar DS izgubiti kontrolu nad procesima i kako u jednom trenutku između njegove partijske i državne politike neće biti velike razlike, što jeste put koji će ga trošiti brže nego da je sve te procese čvrsto držao u svojim rukama. Kraj takvog trenda izgledao bi ovako: u Tadićevoj senci ojačalo bi previše ambicioznih stranačkih barona, DS bi počela da šalje kontradiktorne poruke javnosti, dolazilo bi do saveza nekih od tih ljudi sa Dinkićem. Na kraju, DS bi se faktički pre raspala iznutra, nego što bi suštinski izgubila uticaj na