Eifach so
oblak
(lehrer)
2009-04-30 03:19 PM
Cas samoce. Bez toplog daha žene.
Soba nad morem, kupicama pene.
Lice na dlanovima, odlutale žene:
Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.
Cas tisine. Svetlost predmete zlati:
Suma, ptica, polje, uskovitlane vlati
To davna je slika koju misao vrati,
Na trenutke sto su znali lepse sjati.
Maleno srce izvijeno u ljubav, vitki most
Svetlost utisana na mahove ga prska
Nemocnu ruku zarasta prah, sas trska.
Mir. Iscupana iz tela luta kost.
Narasta od bola ljubicasta kula:
Zapaljeno oko, drhtaj, ogrubela čula.
oblak
(lehrer)
2009-05-04 06:04 PM
Trcim na brdo i vicem u daljinu: Jutro!
Bela se svetlost toci sa nebesa.
Ispadaju zrna zvezda i dan prelazi reku u srebrnim kocijama.
Mi idemo s malo tamnine u dusi, zamotani u paucinaste konce sna, omca nam oko
vrata,
konopci svitanja oko ruku.
Pre nego se probudim stici ću na more.
Pod kulom, pod drvetom nekim iz mojih kostiju raste bela ruza.
Kosuta je takne svojim pogledom, za jedno koleno poraste.
Kosuta je pomiluje svojim dahom, za pregrst pupova ispuni svet.
Leluja kugla koja se san zove.
Da se ne razbije.
