Прије око двије године овдје смо причали о томе да ли ће бити могуће „и Косово и ЕУ”. Неки тврдише да је то веома могуће и да ће тако бити, ја и још неки испадосмо тада екстремисти и песимисти јер тврдисмо да од тога нема ништа. И до сада се могло чути истина мало увијено да Србија мора да призна Косово. Увијало се то у флоскуле типа „треба показати флексбилност”, „треба имати добре односе са сусједима”, „треба бити реалан”, „треба уредити односе”, „прагматизам”...
Ево данас одлазећи шведски амбасадор рече отворено шта треба урадити.
http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Nema-EU-bez-reshenja-problema-Kosova.sr.html
Кад смо већ код Брингеуса Палминог савјетника за кик-бокс, ћевапе и пјеваљке зна ли ко шта је згријешио па да га шаљу у Авганистан? Доле амбасадор његове каријере не иде по награди.
Значи ништа од формуле и и. Биће прије ни ни с обзиром на интересовање Београда за Косовом и ЕУ за Србијом. Србија трчи за младом која баш и није сигурна да ли ће се удавати у блиској будућности (10-20 година). Уз то ни здравље, а поготово имовинско стање младе зване ЕУ није баш најбоље данас. А сви параметри говоре да за десетаг година може само ићи ка лошијем. И тако Срби трчаше за Југославијом 70-аг година, а за ЕУ ево већ 10-ак (и још ће) година. Можда би неки експерт могао направити анализу косристи и штете. Ја овако одокативно оцјењујем да се ради о губитку од око једног вијека на готово свим пољима. Очито нас иду ове утопије.
