U pravu si vilhelmina. Monstruoznost ideje, da se nevini ljudi žrtvuju ostavljeni u zgradi za koju su imali obavestenje da će biti bombardovana, je toliko strasna da je nije lako shvatiti ni danas. Kamoli onda pre nego sto je pukla bomba. Ne treba zaboraviti ni ono prkosno pozivanje, „Mi sedimo u Aberdarevoj, koordinate nadjite sami” koje je trebalo da napravi propagandnu dramatiku, a zapravo je otkrilo pravog zločinca.

happy da nisi ti u advokatskom timu za odbranu Cosica i Karadjica?

U kojim si to zabludama bio pre mnogo godina Happy? Kako si se oslobodio tih zabluda? Možda mi tvoj primer pomogne.

Happy
ovde je samo doktoru dozvoljeno da prica o onome sto nije tema i u metaforama koje se teško razumeju. On je tu privilegiju zaradio upornim radom na ovoj diskusiji.
Zato Happy, skuvaj sebi jednu kafu, sedi ispred kompjutera i lepo, reč po reč, kreni da nam opises šta si ti to nekada verovao, šta se onda desilo da „otvoris oci” i „progledas” i napisi šta ti to danas „vidis”. Ovo sto si napisao ne vredi po lule duvana.

Dakle resio si da ostavis ovaj auditorijum uskracen za pricu o tvom preobrazaju kao i razloge tog preobrazaja i odlucio si da pokusas sa starim radikalskim trikom: na pitanje odgovoriti pitanjem uz neizostavno pominjanje patnji srpskog naroda.
Steta, mislim da bi tvoja prica bas obradovala Fanny.

Hvala antologio. Nije mi palo na pamet da ima i onih koji ne znaju šta je auditorijum.

Antologio,
za offtopic stize poseban odgovor kasnije, jer mi treba vremena da razumem šta ste hteli da kazete. Ovde samo o temi.

Ono sto razlikuje poginule u RTS-u od ostalih poginulih od Nato bombi je to da jedan deo ogovornih za njihovu smrt (tu ne mislim na politicku odogovornost) i dalje živi u Srbiji. Jedan od njih se doduse spasao preranom smrcu i sahranjen je kao neko pseto, u kucnom dvoristu. To samo govori o njemu i onome sto je uradio.
Milanovic, jedini kome je sudjeno i koji je osuđen za nepostovanje naredbe o evakuaciji nije mogao sam da donese takvu odluku. Postojala je odluka koja mu je zabranila da ljude izmesti. Za to postoje dokazi, kao i oni koji pokusavaju te dokaze da sakriju, ignorisu i relativizuju.
Ako zaista želiš dobro svojoj zemlji onda ne možeš da predjes preko ovog zločina. Ja razumem da je mnogo lakse baviti se bacanjem kamenja na neki tamo krajnje apstraktni Nato, Klintona i Solanu i da je za to potrebno mnogo manje ljudske i gradjanske hrabrosti nego otvoreno optuziti svog „dobrog komsiju” i sunarodnika za zločin koji je pocinio. Na zalost, ovo sto vi pišete antologia je upravo ono sto stvara takvo javno mnjenje u kome ti, domaći krivci, mogu ostati nekaznjeni.
Mislim da pricanje viceva ovde nije ni malo prigodno.

Ah kume, kume.
Ubice su vrlo konkretne i svako treba da dobije prema zaslugama.
Nisu ovi domaći krivi sto su znali (to se zove pokusaj relativizacije njihove krivice) već zato što su odlucili da to svoje saznanje iskoriste u pokusaju preokretanja javnog menja protiv Nato-a tako što će pustiti da ljudi poginu i pri tome će se još pobrinuti da u tom trenutku bude najveci mogući broj zaposlenih na svom radnom mestu kako bi broj zrtava bio sto veci. Nato je planirao da bombarduje zgradu Rts-a o cemu je obavestio gde treba, čak i one koje će bombardovati, dok su nasi planirali koliko će ljudi da ostave unutar zgrade, kako će njihova pogibija da se iskoristi za medijsku manipulaciju, gde će da postave kamere koje će da snimaju razorenu zgradu i žrtve, ko će da izvestava, kada najkasnije zgradu treba da napuste oni koji su vazni vlasti, kakva reakcija medija se može ocekivati ...

Da, kume potrebna je hrabrost za optuzivanje Milosevica i Milanovica i svih ostalih „naših” zločinaca, preko dana uglednih i finih ljudi. Pogotovo ako ih optuzujes u Srbiji i pred ljudima iz Srbije. Danas manje nego juče dok je ovaj bio na vlasti, ali je još uvek potrebna hrabrost. Da ne pricam koliko je neophodno za dobrobit zemlje da se sa tim našim zločincima izadje na kraj.
Sa druge strane nikakva hrabrost nije potrebna da bi se optuzio Nato ili USA. To je postalo opste mesto, deo kulture, a ni Nato/Usa se nisu uzrujavali zbog tih optuzbi, dok se od optuzivanja Milosevica i drugara gubi glava. Borba sa Natom izgleda kao borba sa papirnim zmajevima u poredjenju sa borbom da se recimo jedan Legija, kriminalac, ubica i egzekutor Milosevicevih politickih protivnika izvede pred sud. Ili jedan Milanovic. Ili naše drage komsije i drugari iz vojne i civilne obavestajne slube. Ili dobri profesor mog deteta u skoli koji je pucao snajperom na civile, vlasnik kafica koji je klao žene i decu, prodavac u samoposluzi koji je muci ljude u logru za ratne zarobljenike ili pekar iz pekare na uglu koji je odgovoran za streljnje ratnih zarobljenika. Ili sofer autobusa kojim ides na posao, a koji je punio i prevozio hladnjace sa lesevima streljanih ljudi. Ili kolega sa posla koji je ubijao i pljackao civile po Kosovu. Za borbu sa njima trebaju veeeeeelika kohones.

jelenko morao bi da posetis nekog gastroenterologa.

Od svih gadosti koji je kreirao režim Slobodana Miloševića sigurno je najodvratniji bio scenario žrtvovanja šesnaestoro radnika RTS u noći 23. aprila 1999. Čudovišni plan preokreta u propagandnom ratu protiv NATO predviđao je masovnu pogibiju više od stotinu zaposlenih ljudi koji su bez ikakvog povoda bili te noći u zgradi državne televizije

Piše: Janko Baljak

Kad je danima najavljivana bomba konačno zveknula u zgradu ona je po Tašmajdanskom parku rasula tela šesnaestoro najmanje srećnih te noći u kojoj se igrala bizarna igra državne lutrije života i smrti.

Sticajem tragičnih okolnosti već deset godina sam prijatelj Žanke Stojanović, majke koja je izgubila svog sina Nebojšu u NATO bombardovanju zgrade RTS-a. Na nesreću, nas je zbližio film „Anatomija bola”, ali da je nisam upoznao ne bih imao pojma da osobe koje sam kao likove susretao samo u antičkim tragedijama postoje i u ovom gradu. I da je potreba za pravdom jača i od bola i od lične tragedije.

Novinari istraživači mogli bi da uče od Žanke. Pravnici takođe. Aktivisti u borbi za ljudska prava ponajviše. Žanka je srpski Mendela. Žanka je vođa argentinskih majki koje u vreme vojne hunte u Argentini tragaju za svojim nestalima.

Njih šesnaestoro je i fizički nestalo u tom udaru britanske avijacije. Pitajte ove majke i supruge šta su sahranili? Dve porodice nisu ništa. Ni prst ruke koji su neki imali sreću da dobiju nakon DNK analize.
Ponosno priznajem da sam i sam mnogo stvari naučio od ove učiteljice u penziji.

Da nije bilo Žanke, čelične energije ove žene, nešto malo akcije „Sablja” koja je Milanovića, saradnika zemunskog klana, privela iz vikendice na crnogorskom primorju, Dragoljub bi se i dalje nekažnjeno šetao ovim gradom, pisao dirljive kolumne o Kosovu ili bio urednik TV Most, Stankom ili neke slične kloake naše kolektivne nesreće. Možda bi ga i javni servis rehabilitovao kao patriotu i nezavisnog („ko da mi otme iz grudi mojih Kosovo”) novinara.

Ili ne, kako je sve naopako krenulo, možda bi u truloj podeli koalicionog plena Dragoljub dobio i Ministarstvo za informisanje. Kada je Dačić ono što sada jeste, zašto Milanović ne bi bio ministar za informisanje? Nije li se nad Dragoljubovom nesrećnom sudbinom ridalo u poslednjoj predizbornoj kampanji? Najviše je plakao zabrinuti Tomislav Kalimero Nikolić, a Milutin Mrkonjić obećavao glasačima da će ga iz Zabele izbaviti „pre roka”.

Ali i Milanović je osuđen na 10 godina zatvora „na mišiće” i samo i jedino upornošću jedne žene i nekoliko porodica koje bol nije sasvim skrhao. Demokratske vlasti nisu učinile ništa da ovaj državni zločin istraže i na sud izvedu ostale krivce i saučesnike, da se bar potrude da pokažu da je ova država sada malo drugačija. Sve je bilo jadno i trapavo. U tom sramnom procesu protiv Milanovića neki od direktnih krivaca za tragediju nisu saslušani ni kao svedoci. Suđenje je bilo jadno, farsično. Millanović je spakovan za Zabelu u poluotvoreni zatvorski režim.

Šta još više hoćete, nezahvalnici, rugalo se pravosuđe i država porodicama nastradalih? Neki od tih nesrećnih ljudi izgubili su energiju i volju. Neke od porodica iz prvog dela mog filma jednostavno su se od tuge ugasile i preselile kod svojih najbližih na grobna mesta koja su u aprilu 1999. za njih svečano otvorili njihovi sinovi i ćerke.

U ovih deset godina promenile su se tri države, više vlada, predsednika, premijera i ministara odbrane. Majka hrabrost Žanka je svima pisala pisma, nudila dokaze. Naivno sam mislio da su reakcije demokratske vlasti samo izraz bahate neosetljivosti prema ovoj tragediji.

I kada je mene i moju ekipu filma „Anatomija bola” iz onog sovinog gnezda ledene Palate federacija nakon trideset sekundi grudima izgurala već zaboravljena šefica Koštučinog kabineta Ljiljana Nedeljković, mislio sam da je to samo ružni manir jednog autokrate i njegove dvorske dame. Koštunica je državnički potresen obećao Žanki i porodicama da će učiniti sve da pravda bude dostignuta. I da je on vlastan da svojim autoritetom sve to ubrza. Ali, Koštunica i brzina!? A tek Koštunica i pravda?

Slična obećanja uz nove dokaze i svedoke koje je gospođa Stojanović pedantno i danoćno prikupljala davali su i Stojković, Davinić i ostali fantastični ministri i lopine koje su se smenjivale u stranačkim kohabitacijama u ministranstvima sile i pravde.

A kada se pojavila knjiga optužnica Zorana Janića „Tišina u Aberdarevoj”, nabijena novim faktima, svedocima i dokazima i sama po sebi sasvim dovoljna za obnovu sudskog postupka, lepuškasti zalizani portparol tužilaštva Tomo Zorić kliktao je da će se tužilaštvo konačno uozbiljiti i proučiti sve detalje i dokaze. I odmah nakon toga, u duhu naziva Janićeve knjige – ućutao.

Na neslavni spisak osionih i bahatih vlastodržaca poslednji se upisao ministar odbrane Dragan Šutanovac.

Kada su skupili hrabrost i progovorili i oficiri Vojske sa tvrdnjama da je vojni vrh bio obavešten o napadu na zgradu RTS i uveravanjima da postoje presretnuti transkripti razgovora pilota NATO aviona, Šutanovac je u pauzi između dve modne revije dirnuto obećao Žanki Stojanović da će sve biti istraženo i da „ova vojska više nije ona vojska” nego neka druga (valjda demokratska), spremna da otvori arhive i vojne tajne koje su za rezultat imale tragični ishod u smrti šesnaestoro radnika RTS-a. Šta mislite, da li je zet Miroslava Ilića ispunio obećanje? Naravno da nije.

Sad više ne mislim da su oni samo bahati i neosetljivi na ovu tragediju čije me tajne zanimaju možda malo više nego neke druge, jer sam radeći dokumentarni film postao prijatelj Žanke Stojanović i porodica nastradalih. Sada znam da su saučesnici u neprekinutoj liniji državnog zločina koja i dalje ne zna ubice Slavka Ćuruvije, koju apsolutno ne zanima politička pozadina ubistva Zorana Đinđića. Saučesnici zločinačke države koja nastavlja da tvrdi da se Dada Vujasinović samoubila i da su se vojnici u Topčideru takođe iz dokolice zabavljali ubistvima i samoubistvima. Tužno je živeti u takvoj državi. Koja nepogrešivo istim rukopisom ubija i sakriva dokaze. Naročito nama koji smo se ložili da se nešto promenilo.

Ništa se nije promenilo. Tišina u Aberdarevoj nikad nije bila grobnija. To se mora reći ispred spomenika „Zašto?” danas, 10 godina posle tragedije. To s užasom moramo priznati ljudima čija su tela rasuta po Tašmajdanskom parku.

Imamo ovde dve skole mišljenja.
Jedno smatra da je za pogibiju ljudi u RTS-u kriv iskljucivo Nato. To se obrazlaze time da je avion Nato bacio bombu kao i da medijska kuca nije legitiman vojni cilj te samim tim ništa nije vredelo upozorenje da će ista biti gadjana. Po ovoj skoli mišljenja tadasnja jugoslovenska/srpska vlast nije kriva nizasta ili je eventualno kriv direktor televizije. Ne propustaju da obeleze godisnjivu bombardovanja okrivljujuci samo i jedino Nato. Čak i ako postoje neke nedoumice o tom dogadjaju to je za njih bilo tako davno da danas vise nije aktuelno i bolje je taj dogadjaj zaboraviti i ne dirati kada smo danas suoceni sa otimanjem Kosova koje otima taj isti Nato.

Druga skola mišljenja smatra da Nato jeste kriv kao izvrsilac bombardovanja kao i da su podjednako krivi ljudi iz srpske vlast koji su informaciju o najavljenom bombardovanju iskoristili ne da spasu ljude iz RTS-a već su odlucili da ih ostave tamo i da ih žrtvuju zarad ratne propagande. To prakticno znači da ih je država ubila odnosno da ih je ubio onaj ko je odlucio da ih ne evakuise! Za ove tvrdnje postoje ozbiljni dokazi i krivica daleko prevazilazi direktora televizije već ide do samog vrha države. Kako se odgovorni i osumnjiceni za ovo ubistvo nalaze i dalje među gradjanima Srbije ne postoji nikakvo opravdanje da se istina o tom dogadjaju ne otkrije do kraja i da odgovorni budu kaznjeni. Za ovu skolu mišljenja je uvredljivo da se i dan danas dzelati slobodno setaju među svojim žrtvama po gradovima Srbije.

Bravo doktore. Upravo se traže ti drugi odgovorni za smrt ljudi u RTS-u. Dajte ih na sud! U zatvor ko je odgovoran.

Ne razumem samo zašto vam onda toliko smeta i zašto se toliko protivite ako neko trazi da se otkriju dokumenti i istina o tom dogadjaju? Strepite li možda od mogućnosti da istraga na kraju pokaze da je to sve smišljeno u kuhinji bracnog para Markovic - Milosevic?

Da nije vas možda obuzeo neki drugi bogoljubizam pa vam je nepojmljivo da bilo ko drugi bude kriv sem toga onoga koga ste vi obelezili znakom Zveri?

Ako je i Smajlovicka ukapirala onda ima nade i za ovu diskusiju.

http://tinyurl.com/c43hy6

Razlog sto postujem ovako jedno za drugim nije da mi je mozak postao tofu sir pa da ne mogu da kažem sve sto mislim u jednom postu već sam naknadno otkrio da ispod teksta postoje i komentari citalaca.

Pitam se kako li se oseca Zarkovic kada oni koji hvale njegov tekst kao „koordinate novog moralnog diskursa” brane Milanovica i smatraju on nije ništa kriv. Koliko li će još stepeni nezamislivog morati Zarkovic da zamisli da bi sebi objasnio ono sto je prosto rekla narodna poslovica o krpi i zakrpi?

Joj happy nisam znao da ne sme ovde da se piše. Evo neću vise. Obecavam.

Jasno mi je to. Nema razloga za brigu u zacrtanim koordinatama novog moralnog diskursa. Sve se odvija po planu bas kako i treba.