„BOŠNJACI, RASPIŠITE KONKURS ZA NAJBOLJEG OKUPATORA - IZBOR NIJE LAK! Turci, Austrijanci, Mađari, Nemci... SVI SU TOP! Brutalna analiza Nenada Kecmanovića!

”Vi ste Austrijanac, ja bih rekao - i naš, u smislu Austrougar„ pozdravio je Senad Hadžifejzović u svojoj emisiji ”Fejs tu fejs„ Mihaela Satlera, ambasadora EU u BiH, a povodom dodjele Kandidatskog statusa.

Zbunjen ovom provokativnom formulacijom bliskosti s obzirom na ne tako daleku prošlost austrougraske aneksije i okupacije BiH, Satler je osetio potrebu da relativizuje: ”Da, imamo bliskost tokom stoleća... I to je dobro„.
Ne, Senad nije hteo da, podsećanjem na prošlost, napravi neslanu šalu na račun gosta. Naprotiv, to je trebalo da bude ljubazan izraz bliskosti bazirane, paradoksalno, baš na iskustvu aneksije i okupacije.

Hadžifejzović, naime, nije rekao Satleru samo da je Austrijanac, nego ”i naš Austrougar„, tako da nije ostao nedorečen na koji period je mislio.

Ciljao je očito baš na Dvojnu monarhiju, koja je od Osmanlija preuzela vlast u BiH.

Senadu Hadžifejzoviću ne treba zameriti jer je njegova izjava dobrodošlice bila spontan izraz percepcije aneksije i okupacije. Ne samo njegove lične nego i bošnjačkog naroda.

Kao lek od bolne nostalgije za pustim turskim, Beč je umesto kalifa u Stambolu uveo lokalnu funkciju reisu-ul-uleme kao poglavara Islamske verske zajednice u BiH. Što je bilo još važnije, u feudalnoj Bosni privremeno je poštedio bosanski begovat od agrarne reforme.

No, nije to bilo dovoljno da Austrougarska kupi lojalnost bosanskih muslimana, i u njihova srca usadi lepe uspomene koje u Bošnjaka žive do današnjih dana.

Austrougarski kolonizator je istovremeno bio i evropski modernizator. Pruge, putevi, rudnici, pilane, banke, administracija, inostrani stručnjaci, Zemaljski muzej i reprezetativne građevine u Sarajevu (Većnica, Pravosudna palata na četiri ulice i sl.).

Sve je to, naravno, služilo za kolonijalnu eksploataciju domaćih prirodnih resursa i nepovratan transport na preradu i profit carske blagajne i austrijskih i ugarskih preduzetnika. Ali, Austrougarska je imala dugoročne planove u Bosni, pa je mnogo toga i ostalo, poput moderne infrastrukture i impozantnih građevina.

Stigle su i Zaher torte, balske haljine, šeširi, smokinzi, kravate, pa su muslimani Bosnu doživljavali kao deo Habzburškog carstva i sebe identifikovali kao Evropejce.

Kolonijalni status se zadržao, samo što fermani više nisu stizali sa stambolske Visoke porte, nego sa Bečkog dvora. Onda je prošla i ta okupacija, drugo zlatno doba bosanskih muslimana.

U popularnoj TV seriji ”Tale„, po scenariju Derviša Sušića, zabeležena je nostalgija već omatorelih raspusnih i rasipnih bosanskih begova za provodima u bleštavoj carskoj Pešti, peštanskim kafanama i bordelima, vatrenim i pristupačnim Mađaricama, o čemu sa sjetnim dubokim uzdahom pripovijedaju po bosanskim kasabama.

Bio je to neodoljiv zov hedonizma jedne nove njima do tada nepoznate zapadne civilizacije u kojoj žena u kući nije bila skrivena iza mušebeka, a napolju pod zarom.

Kada je rođena prva Jugoslavija, na ”pusto tursko„, nadovezalo se ”pusto bečko i peštansko„.

Habzburška kolonijalna uprava nije mnogo obraćala pažnju na takođe još nedovoljno nacionalno osvešćene Hrvate, koji su, kao dobri katolici, austrougarske istovernike tretirali kao braću, koja ih je oslobodila od osmanske islamizacije.

Radić je, nakon turneje po zapadnoj Hercegovini, bio šokiran otkrićem da tamošnji katolici mahom sebe ne prepoznaju kao nacionalno Hrvate.

Sa Srbima je bilo posve drugačije. Iako su se znatno bolje snašli u prvobitnoj akumulaciji kapitala kao preduzetnici, koji su po bosanskim i hercegovačkim gradovima (Sarajevo, Mostar, Banjaluka, Tuzla) otvarali pilane, kožare, vinarije, trgovine, banke, hotele, oni su u Austrougarskoj videli prenstveno novog okupatora.

 Ćorović piše: Uzeli su nam dušu...! Zato su delom profita finansirali nacionalna, crkvena, prosvetna i kulturna društva. Javno ili diskretno sponzorisali su čitaonice, knjige, časopise, borbu za kulturno-prosvetnu autonomiju i, oslonjeni na slobodnu državu Srbiju, razvijali jugoslovensku ideju jedinstva i oslobođenja slovenskih naroda.

U Mladoj Bosni bili su okupljeni i Srbi i Hrvati i muslimani, ali poslije Principovog atentata na nadvojvodu Ferdinanda u Sarajevu, muslimanska alaša je u znak privrženosti bečkoj kruni razbijala i pljačkala srpske radnje širom Bosne.

Bečki namesnik u BiH, Benjamin Kalaj, došao je na ideju da od bosanskih muslimana, hrišćanskim okruženjem duboko izolovanim od islamskog sveta i bez nacionalnog identiteta, napravi bosansku naciju. Sa, po katoličanstvu lojalnim malobrojnim Hrvatima, brojni muslimani trebalo je da postanu dugoročan oslonac bečko-vatikanske politike širenja prema Istoku preko Srbije.

Ovaj projekat, nesporno učenog i darovitog Kalaja, podrazumevao je konstrukciju novog identiteta bosanskih muslimana (bogumilska hipoteza, crkva bosanska, bosančica, bosanstvo), zatim savez sa Hrvatima protiv Srba i, najzad, zatvaranje granice na Drini, a protiv nacionalno-oslobodilačkih uticaja iz Srbije.

Muslimani toga vremena nisu naseli i zadovoljili su se verskom autonomijom, ali poraženi projekat preživeo je u vatikanskim arhivama i nakon nekoliko decenija oživeo u Kardeljevoj misiji priznanja novih nacija pa i muslimanske, Mikulićevoj borbi za jedinstvenu istoriju i književnost Bosne, a protiv ”paternalizma i dušebrižništva„ Beograda, prestonice obe Jugoslavije.

Milošević je bio više opravdanje nego razlog da Slovenija i pogotovo Hrvatska odu, te da Bošnjaci ne ostanu u skraćenoj državi.

Kučan je čak kasnije priznao da bi konfederacija bila samo čekaonica za ”zbogom u Beogradu, vidimo se u Briselu„.

Pokret nesvrstanih i posete arapskih lidera Sarajevu sve sa mamutskim perzijanerima na poklon Begovoj džamiji, uspeh Homeinija i uspon islama u svetu, probudio je emocije ruralne, više verske nego nacionalne baze.

Istakli su u prvi plan islamistu Izetbegovića naspram sekularne konkurencije, koja mu se dvonacionalnim referendumom pridružila u samoubilačkom provociranju rata.

Pred kapitulacijom su se na Prvom bošnjačkom saboru ponovo podelili. Eks komunistički sekularci, koji su, doduše, počeli i da klanjaju, zamenili su ime nacije koje se ni jednim slovom nije razlikovalo od verskog, uveli bošnjačku književnost i izmislili nacionalni jezik. Sve po evropskim standardima za prepoznavanje nacije.

Alija je to taktički dopustio da zbije unutrašnje redove i osigura podršku Zapada, ali sprega SDA i IVZ i ABiH je redovno pobeđivala na izborima, dok je proevropska opozicija beznadežno ostajala na rezervoj klupi.

Pobeda ”osmorice„ na netom održanim izborima i kandidatski status u EU ulili su silan optimizam i samopouzdanje u redove bošnjačkih građanista.

Ushićeni Hadžifezovićev pozdrav Satleru ispalo je da znači: Ti si Austrijanac, a ja Bošnjak, ti jesi ambasador EU, a ja tek na evropskom startu. Jedino što nas povezuje jeste Austrougarska okupacija BiH i zato te smatram svojim”.

Uostalom, reis emeritus Mustafa efendija rekao je „Naš kalif više ne stoluje u Stambolu nego u Briselu”.

Hadžifejzović je u svom tok šouu, pre Satlera razgovarao i sa predsednicima ex yu republika, pa i sa Vučićem, ali nije ga pozdravio: Vi ste predsednik Srbije, a i naš, u smislu Jugosloven.

„Naš u smislu Austrougar” bio je i v.p. Volfgang Petrič i v.p. Valentin Incko. A ako ćemo već tako da tretiramo potomke bivših okupatora, onda bismo za „naše u smislu Trećeg Rajha” mogli da pozdravimo i v.p. Švarc-Šilinga, i nesuđenog v.p. Šmita.

Možda bi bilo najbolje da Bošnjaci raspišu konkurs za najboljeg okupatora, pri čemu bi prednost imali oni koji su se na tom poslu već ogledali u BiH. Dakle, ne samo Austrijanci i Mađari, nego i Nemci, ali pre svih Turci zbog vekovnog iskustva u okupaciji i islamizaciji.

Ali, treba dati šansu i novima, možda se pokažu još bolji.

Materijal za pozivni konkurs ne bi trebalo slati Rusima i Kinezima da ne bi maligno uticali. 

Senadova dobrodošlica Mihaelu bila je eho dalekog Austrougarskog vakta, a povodom otvaranja ne manje daleke kandidatske perspektive bošnjačkog priključenja Evropskoj uniji.