Preko reke

Motorna skela polako je izronila iz mraka i kiše i približila se obali. Motor je radio sve tiše, dok zatupljeni pramac nije udario u gumeni odstojnik pristaništa. Vrata se spustiše i za tren žurna masa biciklista i pešaka jurnula je na obalu. Poslednji je sa skele zašao mladji čovek, obučen u pomodnu odeću kakva se danas nosi po boljim firmama. Hodao je pognute glave, puštajući da mu sitna kiša kvasi kosu. Očigledno, nije mu bilo važno što kisne. U trenutku je skrenuo s puta, prišao obali i zagledao se crnu vodu. Posle nekoliko minuta introvertnog posmatranja vode, blata i kiše, okrenuo se i istim, klecavim i kilavim koracima nastavio da hoda

Prošao je zatim pored krčme „Skela” i kad je već izgledalo da će nastaviti svoje besciljno putovanje, okrenuo se i tiho ušao unutra. Već po samom svom imenu ova krčma jasno se odricala ambicija da bude fino mesto. Samo puko odmorište pored skele koja preko reke vodi u sam centar A. sklonište za namernike kojima provod baš i nije najveći prioritet. Sve je to pogotovo važilo za ovakve večeri, kada pada kiša, kao što zna padati na obali Severnog mora, večeri hladne i neprijatne. Skoro da nikog nije bilo, ni u restoranu ni oko njega.

Atmosfera unutra je pored svega tog mraka relativno prijatna. Možda je restoran kao jedna svetla tačka, kao poslednje za šta bi mogao da se zadrži u tom decembarskom mraku,privukao našeg mogućeg samoubicu. Unutra je bilo nešto ljudi koji se se tu bili sklonili od kiše i hladnoće. Sedeli su na tapaciranim klupama, između kojih su stolovi. Čekali da nevreme prođe.

Ima unutra i veliki TV ekran za gledanje fudbala. Samo, večeras ne ide fudbal nego neke emisije o životinjama. Vide se šarene tropske price, to su mužjaci jedne ptičije vrste, oni plesom i veličinom gnezda nastoje da impresioniraju ženke. Ženka bira onoga koji po njenom mišljenju ima najbolje gnezdo ili najbolje izvodi ples, ili oboje. Ostali gube i moraju da igraju pred nekom drugom ženkom...

Arnold (tako se zove naš kandidat samoubica) samo gleda u ekran i razmišlja kako je sve to isto. I ljudska ženka je upravo takva ista, osim što ples nije više toliko bitan, a ulogu gnezda preuzela je jedna apstrakcija, iznos na štednom računu u banci. Arnold je večeras kao oni poraženi mužjaci. Pre par sati dobio je od Adele poruku o raskidu. Bio je to jedan Viber raskid. Adela je napisala samo „Ne možemo viže ovako, raskidam, ne zovi me. Žao mi je, ali moram da mislim na svoj život”. To je bila poruka o raskidu i Arnold sada sedi u osvetljenoj krčmi, gleda životinje, a napolju je sve zamagljeno. Ako skrene pogled sa TV ekrana vidi samo razmazana svetla automobilskih farova i vodu koja se sliva.

Zašto ga je Adela ne posletku ostavila? To je teško pitanje. Da li je bio dosadan ili nije bio dobar ljubavnik, da li je našla nekog zanimljivijeg, da li je našla bolju priliku? Čudno da se i kada su u pitanju te samouverene, kreativne žene i dalje priča i razmišlja o „boljim prilikama”, kao da su u pitanju seoske udavače iz 18. veka. Očigledno, ni poslovne žene nisu imune na „bolje prilike”.

Arnold, on se baš trudio da „ne sputava” i „ne koči njen temperament”. Sve to izgleda nije bilo dovoljno. Ni skup odvojen život, ni skupi restorani, čak ni sloboda u „otvorenoj vezi”.

Odgovora nema, i o čemu god pokušavao da misli ostaje mu nerajašnjiva praznina u grudima, skoro fizički bol. Kako je mogao to da dozvoli, kako je to moglo da se desi? Neko biće van njega, neko drugi da ga prožme tako duboko i povredi. Potreba za drugim. Uvek je verovao da je samosvestan, da ne može tek tako da upadne u zavist od bliskosti druge osobe…

Konobar donosi skupo crno pivo. Čak ni vitamin B nema večeras onaj smirujuči dragi ukus. Arnold tupo posmatra sto ispred sbe. Tu su ostavljene neke novine. Neki bezumni naslovi: eksplozije atomobila bombi, protesti u Istočnoj Evropi. Ni moguća ili preteća opasnost ne bi mogla da ga baci niže i utopi u goru bezvoljnost. Adela je bila jedna promašena emocionalna investicija. Tako Arnold razmišlja iskustvom i mudrošću mladog menadžera prodaje u branši elektronike široke potrošnje. Arnold nije naviknut da gubi.

Nesvesno i bez volje okreće stranice oglasa za posao. Toliko je to neobično, tako staromodno, čitati novine sa papira, ne sa ekrana. Zgodno bi u stvari, bilo naći drugi posao u drugoj zemlji, gde su žene lakše za upotrebu. Recimo oglas firme LMC (Lithium Mining Corporation) obećava. Oni nude posao sa odgovarjućim kvalifikacijama. Obećavaju opuštenu multirodnu atmosferu. Na oglasu je slika neke polugole istočnoevropske lepotice, koja se slikala kako radi za kompjuterom. Praktično je u donjem rublju, dok kroz velike naočare gleda u ekran, napeto kao što je Marija Kiri gledala svoja prva otkrića. Ili je želja dizajnera oglasa da se stvori takav neobični kontrast, neobičani utisak. U Zapadnoj Evropi ovako stilizovane poslovne žene se zovu kurve, a Arnold, kao mladi menadžer prodaje, zna zašto se prave ovakvi oglasi. Da privuku ciljnu grupu. Upravo je on ta ciljna grupa: razočarani muškarci preko trideset iz globalnih centara trgovine. Neuspešan društveni život kod kuće spremi su da zamene za avanturu i sjajno druženje u zemljama sa kojima nemaju baš ništa i gde ih niko ne poznaje. Spremni da se podrede ispostavama korporacija koje tako postaju njihov drugi dom, druga porodica. Tu je i obećanje o zaradi, o provodu „tamo” s toliko nižim troškovima života. Sam posao koji nude nema nikakve veze sa onim što je radio do sada. Ali, jednom menadžer - uvek menadžer. Veruje da je pametan, mogao bi da se snadje kao bilo kakav menadžer prodaje, od modne industrije do rafinerija nafte.

Sad gleda opet kroz prozor. Sve je tako jednolično, ta kiša što stalno pada. Rad, disciplina, progres… Regluarna opijanja vikendom. Kad plati račun mogao bi da se ponovo vrati u svoj stan. Da zuri u zidove il da do besvesti gleda filmove i jede kinesku hranu. Samački, momački život o kome je toliko maštao i na kome u toliko zavide oženjene i starije kolege s posla. Da opet pozove Adelu? To nema smisla, bila je tako izričita…

Mogao bi i nešto drugo kad plati taj račun. Pronaći mračno mesto na obali i skočiti u reku. Decembar je, hladno je. Voda bi ga brzo odnela u okean i bilo bi uspešno kao i sve do sada što je u njegovom životu bilo uspešno.

Posmatra svoj lik u ogledalu selfi kamere svog telefona. Sad je ponosan na svoju simetriju, a kad pronadju njegov leš truljenje i gladne ribe poremetiće svu simetriju…

Žao mu je tog lica. Žao mu je sebe. Neće perspektivu davljenika. Voli sebe, mnogo. I to je neki novi početak, i to je neka ljubav.

Plaća račun. Grabi one novine sa oglasom moćne koropracije LMC. Od sada će biti pravi čovek korporacije. Zaradjivaće veliki novac i sve balkanske lepotice biće negove. U navali optimizma, dok trči nazad ka skeli da predje u grad, oseća da ne oseća kišu na jedan sasvim novi način…