ЛЕПТИР

У ноћи одласка што слути на влагу
кад се слане капи отисну низ маску
пођох посрћући унатраг по трагу
да сам себе нађем у замрлом праску
да потражим ослон у тупој празнини
која штипа попут срси раног мраза
да из мене ноћас израсту пелини
без компаса, циља и без путоказа
да још једном нађем бар на рубу сања
цикламу што пупа након сусњежице
с молитвом на усни из Књиге постања
неспретан у јутру лепет ноћне птице.

И да тад у свјетлу што се распупава
по ломним гранама стољетних платана
као лептир ловим искре заборава
да ме боли брига што ме кваси слана
тражио сам међу прасјенкама ону
што на вјетру воли да заплеше полку
сијале су звијезде у жутом галону
Врбас обукао у трен ноћну ролку
чекала ме зора дужа од два вијека
што на души тугом зна бразде да оре
пој славуја мирис раног кукуријека
Господ сву ноћ слао с неба метеоре.

И у тој свјетлости што нагриза таму
схватих да сам лептир који нема зору
са крилима бола спрженим на пламу
непотребан замрс гордијевом чвору
јер у свијету снова у којем се тражи
бисер који свијетли дуго изван шкољке
не постоји ништа трајно осим лажи
и слатког додира пипка богомољке
и да у том пипу што кипти од страсти
лептир нађе лучи под којим ће снити
одабравши трајни покров баршунасти
иза којег само још зимују нити.