Dečak

Dečak je u startu delovao ženskasto, Možda je to bila njegova kosa, pažljivo potšišana, onda, stilizovani, oblikovani potiljak. Ili su to možda bili dečakovi pokreti, način na koji su se kretale njegove ruke, šake prsti. U sobi je bio prisutan i jedan odrasli muškarac koji je neprekidno nešto tražio, nekakve spise, dokumente….

Dešaku je vidljivo bivalo dosadno, nervozno je vrteo u rukama svoj mobilni telefon i osvrtao se po prostoriji, ali za njega tamo nije bilo ničega.

„Imate li? Imate li neku igricu”, sa nadom je pitao.

„Nemam ništa, ništa takvo nemam”, odgovori čovek nastavljujući da pakuje svoju tašnu.

Dečak je bespomoćno stajao. Vreme kao da ga je tuklo svojim sporim sekundama. Trebalo je nekuda otići.

Najzad, pakovanje se završi. Obojica krenuše. Dečak prvi, žurilo mu se da izadje u hodnik, ali tamo isto tako nije bilo ničega.

Muškarac je sporo zaključavao vrata. „Hajdemo stepencama”, rekao je.

Koraci su odzvanjali praznim stepeništem. Silazili su. Beskrajni nizovi vrata plašili su dečaka i on je kao u polusnu koračao grčevito stežući rukohvat.

Trebalo je zatim proći velikim osunčanim dvorištem. Tamo nije bilo nikoga. Samo golubovi koji panično poleteše kad su njih dvojica žurno izasli.

„Nekad, nekad je ovde bilo puno dece, nije moglo da se živi od dece, od igre”, tako je razmišljao sredovečni muškarac.
„Sada nema nikoga, zašto nema?”

Dečak se žurio, gledao je ispred sebe, plašio ga je otvoren prostor, praznina ispred njega. Nije znao kuda da gleda. Iznenada oseti da je ugazio u nekakvu baru. „Mama, mama će se ljutiti, mama ne voli kad sam prljav”, mislio je. U dvoristu je bilo tako užasno, rado bi se smestio u toplu sobu, ispred nekog ekrana, oživljavajući u sebi svet opakih čudovišta i pustolovine virtuelnih svetova.

Čovek je spazio da je dečaku neugodno. „Obrisaćeš cipele kasnije”, rekao je umirujućim glasom.

Stigli su do kapije.

„Kuda sada?”, upita dečak.

„Ovamo”, rece čovek. Povukao je dečaka blago za rame.

Dodir je bio sasvim neobičan. Prijao je i dečak pomisli kako bi bilo dobro da ga nepoznati ne ostavi samog. Dečak se otvarao. Bilo bi dobro da ga taj čovek uzme sebi, ma šta to bilo. Primetio je u sebi neobičan osecaj, kao da je stvar, kao de je neka kutija. Bilo mu je muka od tog praznog, iznutra. Beše to nepodnošljiv poriv da se zatetutra, ne bi li ga čovek prihvato i ispunio tu prazninu.
Ali nije se zateturao, je, obojica behu iskoračili na ulicu koja ih smesta dočeka nepodnošljivom bukom i vrevom prolaznika.

U svetlosti sunca, muškarac pogleda decaka. Bilo mu je nešto sumnjivo, nešto praiskonski užasno.

Onda mu je sinulo: taj dečak je bio kao devojčica.

MC