Ledena kiša

Nastalo je veliko uzbudjenje kada je sekretarica Milka sišla u pogon, dole, među radnike. Energičnim koracima žurila je kroz prolaze između mašina, pazeći da se ne isprlja ili saplete. Kad se našla u sredini hale, zgrabila je jednu stolicu, popela se na nju. Svi su podigli glave. A ona je stajala, pobednički, viša od svih, na stolici, na svojim ogromnim štiklama i dugim nogama, odevena u drečeći crveni kratki komplet od somota, u kombinaciji sa sjajnim crnim čarapama. Žene su je gledale sa divljenjem, a muškartci sa strahopoštovanjem jer se znalo da ona može da utiče na direktora.
Svi su zastali, izgledalo je to, kao da neka novokomponovana diva drži koncert u fabrci i da će upravo dati znak sviračima i zapevati.

Ali, nie zapevala, Milka je umesto toga brzo zapljeskala je rukama okrećuči se na sve strane i nekoliko puta je povikala „Tišina! Tišina! Tišina!”
I bi tišina. Strugovi se postepeno zaustavljali, sve se utišavalo. Na Milkinom licu se polako formirao osmeh.

„Slušajte”, rekla je, „sutra u deset idemo pred sud, da podržimo našeg direktora”. „I nemoj da bi neko izostao, moramo da podržimo Direktora, jer hoće da nam uzmu direktora, da nam uzmu fabriku, poslove, sve!”.

Radnici su čutali, pognute glave. Oni najbliži koji su znali da ih Milka vidi slabašno su potvrdjivali njene reči ili klimali glavom.

„Biće slobodan dan sutra. A ko ne dodje...”, Milkine botoksom punjene usne se zategnuše, svetlo se odbi od njenih dugih lakirenih noktiju i ona trgnu šakom, kao da nešto baca daleko od sebe, negde daleko, što dalje od fabrike, negde u najudaljeniji kutak sveta.

Zatim je pobednonosno sišla sa stolice i kako je došla, tako je i sada velikim, paradnim koracima i napustila pogon. Niko nije komentarisao Milkino naredjenje, samo su radnice sa zavišću komentarisale Milkin izgled i garderobu, oboje je po njihovim merilima bilo savršeno.

Mašine su opet zabrujale, opet je postalo nesnosno bučno, opet je sve bilo kao i pre. Svi su znali o čemu se radi, o čemu Milka priča. Pre nekoliko meseci je jedan radnk poginuo na poslu, neki Mića.
Trebalo je premestiti magacin, da se dozida mali apartman za goste fabrike, sve sa kupatilom i djakuzijem. Da se sruši jedan zid magacina i da se izmeste neke opasne hemikalije bez zaštitne opreme, bez specijalnih posuda, bez antistatičkih odela. Sve je to eksplodiralo i Mića je poginuo, a jedan drugi radnik je bio teško ranjen.
I Mićin otac Stanko sad hoće da tuži direktora, fabriku. Veliku odštetu hoće. Stanko kaže da mu je glavno da s utvrdi koje kriv, a misli da je direktor kriv. Optužuje direktora koji je kao otac zaposlenima, od koga zavisi sve u njihovom malom gradu. Niko ne veruje da Stanko hoće pravdu jer niko ne veruje da ima pravde, niko u svom životu nije video pravdu. Većina zavidi Stanku jer misle da on hoće na račun mrtvog sina da zaradi. A to je onda od njihove fabrike, od njihovih plata. Fabrika je njihova i direktor je njihov, zauvek. To ne može da se razdvoji.

Ipak, ljudi osećaju neko uznemirenje. Jedno je zavideti Stanku na parama od odštete, drugo je ići tamo... pred sud. Pogledati Stanku u oči. Dete je čovek izgubio... Tako poneko razmišlja, sve trudeći da da nastavi posao, kao da se ništa nije dogodilo.

Ali to nije bilo moguće. Furiozno, u pogon, upala je Žaneta starleta.
Ona je bila nešto kao mladja i ludja verzija Milke sekretarice. Nešto kao Milka u usponu ili buduća Milka. Sa još kraćom suknjicom crnom, još impozantnijim štiklama da kompenzuje što je niža od Milke i naravno, veoma dugačkom kosom, bila je prava starleta. U stvari, Žaneta je nekada i zaista bila prava starleta, u pravom rijeliti programu, što je istinski cenjeno žensko zanimanje kod nas. Tamo je radila na TV i pokazivala sve i svašta i zapala za oko našem direktoru koji ju je odmah zaposlio u našem pogonu u PR poslovima i marketingu, mada niko nije znao tačno šta Žaneta radi, osim što se slikala za sajt i dočekivala važne goste. Ali od nje su drhtali još više jer se znalo da jedna njena reč direktoru znači da neko gubi posao ili odlazi na ružno i prljavo radno mesto. Žaneti je bilo još važnije da joj svi iskažu poštovanje, respekt. A na njoj je bilo toliko toga što naš čovek instinktivno zna da ispoštuje... Nekoliko plastičnih operacija, skupa odeća iz Milana. Sve dovoljno da se za njom gleda sa neskrivenim divljenjem.

Žaneta je imala svoj poeban pristup, drugaćiji od Milkinog. Rastrčala se po pogonu. Zivkala, vukla za rukav. Kao poslušne ovce, zaposlenici su ostavljali radna mesta i zbijali se u gomilu. Žaneta je trčala oko njih kao pastirica, sva besna i zadihana. Na kraju je uspela da formira krug i da se nadje u centru istog.

„Slušajte!”, vrisnula je i pogledala oko sebe, da vidi da li je slušaju i gledaju.

„Sutra da se nađetepred sudom u devet, direktora našeg da podržimo. Nemoj da se šali neko da ne dodje. Svi, jedinstveno.”

Ljudi su ćutali, niko nije smeo da kaže da su to već čuli.

„I još nešto, transparente da napišete, podršku da lepo izrazite direktoru. To da se izvikuje kad se Stanko pojavi.”

Žaneta je gledala oko sebe. Svi su ćutali. Bilo je jasno da odobravaju, ne samo svaku njenu rečenicu već i svako slovo koje je izrekla.

„Do-bro”, Starleta je bila zadovoljna.

Kada je Žaneta otišla svi polako prionuše na posao. Žurili su. Plašilo je da zbog vremena koje su proveli slušajući Žanetina i Milkina uputstva neće stići da odrade dnevn normu i da će ponovo biti izloženi ponižavajućim komentarima i kritikama srednjih menadžera kojih su se plašili. Nekima su u glavi odzvanjale reči te dve, u fabričkim okvirima, izuzetno važne žene. I oni koji su obožavali i oni koji su mrzeli direktorove sardnice, znali su da je jedino što se ceni slepa poslušnost i pokornost...

Sledećeg jutra, svi su bili pred sudom. Milka je rekla da budu tamo u deset, a Žaneta u devet. Naizgled u nesalglasnu, naizgled nelogićno. Ali pošto je Žaneta juče došla posle Milke, njena je naredba bila svežija, merodavnija.
I da pokažu koliko cene Žanetu, Milku i direktora radnicima nije bilo teško da pristgnu već u pola devet. Sipila je ledena kiša, zavlačeći se polako i nemilosrdno u odeću i kosu. Tu i tamo promicao je sneg. Večito prljavim, blatnjavim, propalim putem promicali su automobili i kamioni i prskali prozeble radnike. Začudjeni službenici suda vukli su se pod kišobranima i u čudu posmatrali neobične ranoranioce.
Na službeni parking je iza devet pristigao džip sa zatamenjenim staklima. Svi su znali da je unutra Žaneta starleta i da verovatno popisuje i broji ko nije prisutan i koliko se ko zalaže za direktorovu stvar. Bilo im je hladno, nerviralo ih je što moraju da čekaju. Nisu razmišljali da ih je Žaneta namerno pozvala da dodju prerano. Sa jedne strane, mogla je da demonstrira Milki sekretarici da je veći autoritet od nje među radnicima. Sa druge strane, znala je da će stajanje na kiši izazvati bes radnika protiv Stanka i da će biti besni. Misliće da je on kriv za čekanje i za sve drugo. Znala je dobro svoj posao i ulogu, ta Žaneta starleta.

Sami radnici, i dalje su u rukama držali mokre papire sa parolama koje su odražavale njihovu kreativnost. Na njima je pisalo:

„Živeo direktor. Živela pravda”

„Stanko hoće naše pare”

„Stanko hoće našu fabriku”

„Ne damo fabriku”

„Pravda za direktora”

Mnogi nisu znali da li je Stanko, otac poginulog radnika, tužio samo fabriku ili samog direktora ili oboje. I ne mogavši da se snadju u toj pravnoj zavrzlami, poverovali su da biraju između dva teško suprotstavljena principa. Direktor je bio na strani njihove lične sigurnosti, viškova, osiguranog posla za fabriku. A Stanko, koliko god da je imao gubitak, on je bio na strani zla, nesigurnosti, sigurno udružen sa zlim tajkunima koji bi da unište njihovu fabriku i njihov posao, da im pokvari život. I Milka i Žaneta su već mesecima širile takve glasine...
Sopstveni interes je prevagnuo, mada je kod većine, duboko u podsvesti, ostao osećaj da su na strani nepravde... Bila je to kao neka neprijatnost, neka nejasna bol koja ih je ometala da budu oslušni, da odigraju onako, kako se se u njihovom okruženju oduvek i tražilo, kako su navikli...

U deset je stigao drugi zatamnjeni džip sa Milkom i advokatom fabrike. Milka je i pored ledenog vremena bila obučena kao prethodnog dana, kao popularna narodna pevačica. Sada se nije ni osvrnuala na masu. Nonšalantno držeći advokata pod ruku, ušetala je u zgradu suda.

Koji minut kasnije, stigao je i Stanko sa svojim advokatom. Iskoračio je iz nekog razlupanog taksija koji se smesta udaljio. I, možda je to bila kiša od koje nije dobro video parole, možda su to bile užasne emocije koje su ga razdirale, tek Stanko je pomislio da su ljudi tu zbog njega, da njemu daju podršku.
Napravio je nekoliko koraka prema živom zidu pod kišobranima.

„Braćo... došli ste...”

A onda je pročitao šta piše na transšparentima i shvatio šta ljudi viču. Lice mu se smračilo, napravio je korak u nazad.

Videvši njegov strah i slabost, radnici počeše da urlaju.

„Stanko, lopove!”

„Stanko, hoćeš da nam uzmeš poslove!”

„Hoćeš milione preko mrtvog sina!”

Na njegovom licu očitavala se neverica. Ovo su bili ljudi koje je poznavao, sa kojima je jeo nekada roštilj za 1. Maj. Načinio je korak nazad, pa još jedan. U grudima ga je stezalo, gušilo. Advokat ga jednom rukom prihvati, dok je mobilnim brzo zvao hitnu pomoć.

Bilo je jasno da od sudjenja ništa neće biti, bar ne tog dana. Stanku je pozlilo, i odlaganje procesa je bilo sjajan ishod i za direktora i za fabriku. Žaneta Starleta je provirila iz kola i viknula:

„Hajde, nazad na posao, u fabriku, ukida se slobodan dan, sudjenje se odlaže!”

Pogledom je prelazila preko prozora suda. Tamo, na drugom spratu, prozor je bio otvoren. Tu je stajala Milka Sekretarica i pušeći posmatrala ceo igrokaz. Odozgo sve to nije bilo tako strašno, ali imalo je svoju dinamiku. Ti šareni, sjajni kišobrani, pa masa koja je vikala, pa sada naglo zamukla, pa ambulantna kola, pa crni džip i ona starleta i suparnica dole, koja je besramno posmatra… Jedna bitka je naizgled izgubljena, ali ona se neće predati, ishod je svakako dobar i Starletina pobeda je samo polovična. Prezrivim pokretom Milka otrese pepeo na pod.

Umorni od stajanja i prozebli, radnici su sada žurili u fabriku. Osećali su se kao najveći gubitnici. Ništa od slobodonog dana. Psovali su i huktali.
Bilo im je strašno žao sebe jer njihova muka nikako da se završi, nikako da prođe sama od sebe. Najviše ih je nerviralo što će jednog dana opet morati da dolaze ovamo, pred sud i da čekaju. Možda i tada bude padala ledena kiša?

MC