Razgovor uz vino

Kažu neki, nije bitno s kim piješ rujno vino, kad je to vino dobro.
Ma kako nije važno.
Ja rujno vino pijem sa komšijom. Da, sa komšijom Arnoldom. Onim sa druge strane.
Ne, ne mogu preko dvorišta. Stavio sam bodljikavu žicu na ogradu. Teško je da se preskoči. To je zbog lopova i migranata. I Arnold je stavio žicu.
Samo izadjem na vrata, skoncentrišem se i poletim. Samo malo, direktno preko krova, mog dvorišta i Arnoldovog dvorišta.
I Arnoldu pred vrata.
Samo pozvonim. Otvori mi Agnesa, Arnoldova žena, fina jedna gospodja, skoro uvek u kućnom ogrtaču. Pozdravi me širokim osmehom: „Kako ste komšija?”

Kod njih je u kući polumrak. Pod od mat crnih kamenih ploča, sve uredno u minimalnom zen fazonu. Nije nered kao kod mene. Nema mrvica, nema mrtvih buba, zečijeg izmeta...
Arnold sedi u kuhinji. Nedavno su renovirali. Gospodska kuća. Kuhinjski elementi zidani ciglom, površina od crnog kamena. Volim Arnoldovu kuhinju. Neki put mislim da bih voleo da se preselim u nju.

U kuhinji, za stolom, sedi Arnold. Ima oko pedeset godina, i kao da ne stari. Kosa mu kovrdžava, seda. On je umetnik, vajar. Ima radionicu u dvorištu, pravi mali atelje.

I kaže meni Arnold: „Kako ste komšija?

Ili mi se samo čini da me Arnold to pita. Možda Arnold samo sedi i ćuti za kuhinjskim stočićem, a glavu podbočio rukama, kako rade nevoljnici u očajanju.

Sednem, primaknem se Arnoldu, kao da se plašim da me neko ne čuje.

- Kod nas je i dalje malo čudno, kažem mu.
- Kako čudno?
- Pa čudno, u našoj ulici sve je više ubistava, ne znam više šta da mislim o tome.
- A policija?
- Nema policije, policija ja sa zločincima.

Arnold se mršti. Ne razume, ili se pravi. Čudan smo mi komšiluk.

- A kod tebe?, pitam ga
- Kod mene ništa, dao sam se na lični razvoj i proširivanje vidika. Muku mučim sa ovim Rusima..
- Ruska mafija?
- Ma ne, ovi umetnici, Tarkovski, Dostojevski i ostali... Kao kroz zid, ne razumem ništa. Samo sede, gldaju se i plaču.
- Tako je to sa Rusima... Jedan Švedjanin mi kaže da je počeo da razume stvar, ali prvo se naduva, pa onda. Udari duša.
- Duša, kaže Arnold. Jedan profesor, ovdašnji, sa Malog univerziteta kaže da su to samo njihova, ruska, pijana buncanja, da nema duše...

Ćutimo. Arnold ćutke sipa vino, crveno vino. Razmišljamo o nepraktičnosti koncepta duše.

- Dobro vino, kažem, oporo
- Da dobro vino, trpko. Ovo je iz Francuske žena donela. Išla s nekima na vikend.
- S nekima?
- S nekim Turcima.
- A ti? Ne smeta ti?
- Smeta mi malo. Smeta mi samo kad mislim. I smeta mi što im je sve ona platila, to jest mi, to jest ja.
- Samo da ti ne donese bolest.
- Samo to. Znaš kako je. Ona želi da se ostvari, pa joj ne smetam. Ja sam uvek bio za slobodu. Če Gevara i ostalo, šezdesetiosma.. . Samo, slobodna ljubav je dobra stvar u teoriji, ali u praksi n e ide lako. I navikao sam na nju. Ne bih da ode od mene sada.
- Razumem. Život je navika.
- I mirišem starost. Vreme ide sve brže. Grob zove. Mnoge stvari mi smetaju samo kad mislim o njima. Kad ne mislim, mogao bi da živim i kao prosjak. Ali ostarilo se. U stvari ne mogu. Sat kuca. Osećam to.
- Da. Biti sam u kući, samo sa televizorom.
- Da, imati samo sećanja na stolu...

Arnold naliva još jednu čašu. Gledam zrak sunca koji kroz prozor prolazi u Arnoldovu kuhinju. Fokusiram se na malena zrna prašine koja postaju vidljiva. Presijavaju se i padaju. Kreću se nasumično u potpunom haosu, nemoguće je pratiti ili otkriti neko značenje tog kretanja.

Arnold naliva još jednu čašu.

- Pij kao da smo kod tebe.

Pijemo kao da smo kod mene. Uzimam opori gutljaj. Crvena tečnost klizi, ne bez otpora, ne bez osećaja trenja. ”Ovo, tu, ovaj trenutak ovo usporenje, svako zrno prašine, to je život„. Evo baš to. Suština stvari se pojavljuje u milijardu obličja i predstavlja nam se sasvim neočekivano.

- Nisam pitao, kako ti je ćerka
- Ah ćerka, kaže Arnold, pa ona je sada umetnica u B.
- Kako joj ide?
- Ide nekako. Dizajnira. Ali konkurencija je velika. Radi i noću i danju. Želi da ”uspe u životu„. Ja sam joj sve objasnio, ali ona se i dalje trudi
- Da li i ona ima probleme sa Rusima?
- Nee, smeje se Arnold, nisu svi u porodici kao ja. A tvoja ćerka?
- Moja ćerka? Dobro je, sada radi kao knjigovodja. Nije neka velika stvar, ali ima redovnu platu.
- Da, u tvom kraju je redovna plata misaona imenica.
- Jeste. Kod nas je najvažnija sila.
- Kako sila?
- Ljudi vole i obožavaju moćne ljude. Dive se njihovoj moći po sebi. Moćni ljudi imaju sledbenike. Moć je fetiš.

Arnold razmišlja o moći. Tačno znam šta on misli, mislim da znam i šta će reći.

- Prolazio sam i video kako su sredili zgrade u tvom kraju, govori Arnold. Sam kič. Samo kopiraju, ne razumeju se. Kao da nisu ćuli za renesansu.
- Ah, smejem se, Mislio sam da ćeš o konclogorima. Ali ako već pitaš za renesansu, mnogi su čuli, ali to je najmanji problem kod nas. Ima u kraju ljudi koji su vrlo, da kažemo senzibilni.
- Senzibilni?
- Da, razumeju se odlično u sve radove
- U umetnost?
- Da, umetnost je savršena stvar za sticanja statusa u društvu. Ali ne samo umetnost. Recimo znaš imena velikih slikara iz prošlosti ili fensi marki muških papuča i ogrtača. I onda si neko i nešto.
- Da, to je danas umetnost. Ipak, ja nastavljam da slikam...
- Da, video sam prošlu izložbu
- Ovo nisi video

Arnold vadi sa IKEA police veliki katalog.

- Ponosan si?
- Ponosan sam.

Gledam Arnoldove slike. Prva slika. Čvorovi crne veštačke mreže. Neživa skroz neživa, organizovana tvar puzi livadom, trava je mrtva, trava je trula, nesrećna trava, pokunjena, ylosrećnapod teškom neživom mrežom. Čvorovi nežive mreže poradjaju pipke koji rastu i razbacuju spore. Mreža se razmnožava. Pipci su inteligentni, mora da njima upravlja neka efikasna veštačka inteligencija. Da se sve premreži, da ne ostane ništa slobodno i živo. Odnekud u daljini spušta se rozikasto sunce.
”