Marsel

Marselov
sto bio je prazan
tog jutra.

Onog istog Marsela
što je pedesetu duoživeo
radeći u nemačkoj industriji automobila.

Onog što je imao čudne šale,
ipak tako pouzdan i precizan.
Još uvek crnih brkova, zavrnutih ko u kajzera.

Ponedeljak je bio,
a kolege su zbijale šale,
Možda je prespavao?

Ali nije ga bilo
kraj mašine za kafu,
na pauzi ga nisu sreli.

Tražili su ga na Skajpu,
Tražili su ga na Teamsu,
nema poruka. Prazno.

Pred kraj je stigao mail.
Marsel kaže da ne može više.
Marsel mora da se odmori.

Marsel je bio umoran sledećeg dana.
I u sredu je bio umoran.
I u petak...

Zauvek je Marsel bio umoran.
Više nikad na posao došao nije.
Šta mu se na poslu desilo, niko nije znao.

Prestali su da se pitaju.
Samo su nastavili da rade.
Mrtvi ispadaju, kapital melje.

To je normalno.

I niko više nije mogao da se seti.
Nepristojno je da se dalje pita.
I ime su mu zaboravili.

Možda u polusnu, preostala je misao.
Da li je sve bila samo maska.
Da li se ipak zvao Marsel?

MC