Urlikanje

Šta je bol? Kako izgleda? Ovako: Pada kiša, čovek urliče ispred hipermarketa. Okrenut je ledjima ulici prema nekom raspadnutom dvorištu, u kom iz neoznatih razloga još nije nikla neka ružna zgrada. Nebo je mračno, jesenje, sa nezaobilazno žutim listovima koji trule. Čovekove noge su modre, mršave, on stoji uprkos hladnoći, u kratkim pantalonama, u bermudama.

„Aaaa..., aaa... , aaaooo...”, urliče čovek. To nije jauk, to nije žalopojka, to ne liči na plač kakav znamo, na nešto poznato. Ljudi tako ne plaču? Čovek jauče, ali ne izgleda da ga nešto boli. Nije presamićen, nije zgrčen, stoji pravo kao sveća. Jauk se razleže do neba, uprkos saobraćaju, uprkos kiši. Nema kraja, samo „Aaaao..., aaa...”. Beskrajan je taj plač, kao da se u njegov krik sažeo sav bol, sve što je ikad ikoga bolelo. Plač, stvaran i aktuelan, jauk, konzistentan i užasavajući, neprobojan, kao teška zavesa...

Jauk povremeno prelazi u urlikanje. Urlikanje razočaranog čoveka, urlikanje vuka u gvoždjima, urlikanje stoke žigosane usijanim gvoždjen, ranjenika kome bez anestezije amputiraju nogu. Bol ostavljenih ljubavnika i bol prestupnika koji u samici glavom udara u zid, ne mogavši više da izdrži kaznu samoće.

Čovek urla za sve ožaloščene pred otovrenim grobovima, za samoubice koje se predomisle kad je već kasno, za ranjenike na bojnom polju, za poginule na putevima, unesrečene invalide i samrtnike. Čovek zvukom dočarava porodjajne muke i patnju teških bolesnika. Uskovitlani vir patnje raste oko tog jednostavnog čoveka, ukočenog, promtzlog čoveka, čije su prnje razbacane po mokroj ulici.

Sve je sada samo bol na toj ulici. Čuvar hipermarketa povremeno izviruje. Ni on ne želi da se meša, da prekida ovu kanonadu bola, ovo urlikanje od kojih i beton puca, ovaj nepoznati strah pred nepoznatim gubitkom, ovu esenciju života, otelotvorenu na ovako apsurdan način, ovu karikaturu ljudskosti koja postoji samo zato što nikog ne zanima.

Čovek zavija kao vuk, ako sirena za bombardovanje. Duboko u meni radja se neki nagon, suštinski negradjanska potreba da učestvujem i pitam ga. Šta mu je. Ali izašao sam s posla. Možda je čovek lud, možda će skočiti na mene, možda će me napasti...

Osećam jasnu granicu, zid. Taj zid me sprečava da pomognem čoveku, zid me spečava da se ostvarim kao ljudsko biće, kao što i njega taj isti zid sprečava da se oslobodi nepoznate i nezamislive muke koja ga je pritisla i prihvati pomoć. Svi smo mi kai, ovaj čovek, samo ne urličemo javno.

Onda se još jednom onaj nagon radja u meni. Tako snažan nagon, da pridjem čoveku i pokušam da mu olakšam. Toliko snažan da mi torba za kupovinu ispada na zemlju. Ali žurim se js ns posao, mogli bi da mi zamere, oni tamo, na poslu, oni koji nikada i ne izlaze, zabrinuti za svoje karijere. Nepoznata i hladna sila me obuzdava. Grabim svoju torbu i nastavljam dalje, što dalje od čoveka. Umiruje me stari izgovor „ja samo idem da radim svoj posao”. Žurim se zato, da ostavim to mesto, da se premestim negde gde se urlikanje čoveka ne čuje...

Osvrćem se još jednom. Čovek je tamo, i dalje urla. Automatska vrata hipermarketa, pored kojih stoji, se sama otvaraju i zatvaraju. Niko ne ulazi, niko ne prolazi. Kao da su duhovi nagrnuli u šoping.

MC