Од ког сам већ старији двадесет година

Одакле ли израњаш, из којих дубина
Мис’о моја дотле не понире
Одакле ли долазиш, са којих висина
Дотле моје око не допире

Чим тама црна, густа к’о тијесто
Замрачи мисли, сапне ми уди
Долазиш однекуд, муњиним бљеском
А, добро пазиш да ме не пробудиш

Гледамо један другог у чуду
Ко је сад отац, а ко син
Покушавамо да ријешимо енигму луду
Што се развукла у непрекидан чин

Ја тебе памтим само из прича
Маминих и оних штп су ми причали људи
Ти мене, као трогодишњег синчића
Кад заспао си сном, из ког се не буди

Знам да ми опет кућу зидаш
Горе, високо, гдје сигурно ћу доћи
И да поглед са мене, никада ме скидаш
Знам, јер мр пече кроз очи.