ЛЕПО ЈЕ У ГРЧКОЈ

Лепо је у Грчкој. Заборавили смо на корону, као да не постоји. Само нас маске подсећају да још није све готово. Обавезне су у затвореним просторима, руке се дезинфикују, деле се картице са бројевима, да се не препуне продавнице купцима.
Сетим се покојне маме, терала нас је да перемо руке пре јела. И после. Баба Госпава би ујутро просула чашицу љуте прво у руке, па у грло. Дезинфекција изнутра и споља.
Бринем за сестру, она је лаборант, ва ди крв и ради тестове у Србији Лепо је у Грчкој али ми она недостаје. За све ове године избеглишта по сопственој одлуци, нисмо заједно провеле годишњи одмор. Сада смо тако близу а тако далеко, границе Грчке су затворене за српске туристе, сестра икористила годишњи за стављање нових плочица и сређивање куће. Иста је ко мајка, и ликом и не могуу сада нигде , догодине.
Догодине иста прича. И тако године пролазе а ми старимо и памтимо нека далека лета. Првих сусрета са морем. Са неким другим светом, где се мешају боје неба и мора. Беле куће и бабе у црнини. Све су бабе у црнини исте. И Италијанске и грчке. Португалске и шпанске. Све су спремне за смрт ако којим случајем раније дође.
Све су сличне у тој самоћи и жалости али моја баба Госпава је једина са цигаром. Пуши баба с гуштом. Држи цигарету са палцем и кажипрстом, па све пукће и хукће.
Умрла је Зорка пошле недеље. И Радуша пре ње. Ђедове ни не броји, ако је који и претекао тај је у другом крају села. Ђедови раније умру да упрте пут својим одивама. Тако је и ђед Лазар испустио душу. пре него што сам пошла у први разред. Звао ме лабудица, јер сам од свих унучади имала светлу косу. Памтим маму у црнини. Лелек и сузе. И њена сестра лелече и плаче још грђе. Баба Госпава ћути. Откине јој се суза издајица, слива се полако низ боре горштачке.
Плакала је баба када је остала сам са четворо сирочића у шуми као избеглица, не по својој вољи, него по закону јачег. Преко ноћи остаде без ичега. Понела је само неке позлаћене маказице за нокте, да јој деца не подивљају у тој некој страшној шуми.
Једна војска дође. Па оде. Друга дође па и она оде. Не зна се који су наши а који њихови. Они наши носе црвену звезду а они други кокарду. Они трећи кукасти крст, са њима се зна, нити су наши, нити њихови. Они су неки туђи који се у овој страшној шуми од страха не појављују.
Они који су је отерали носе беле капе, кече. Они су јој узели и кућу и шталу и земљу. Да не беше једног доброг комшије остала би и без деце. И без мужа. Они су јој најмрскији. Куне их по цео дан. Арнаути да Бог да вас губа згрчила и живина вас гризла. Када баба куне , очи су јој још црње, боре још дубље. Прича ми како је остављала сирочиће саме у шуми, оде да копа на њиви и замеси хлеб. Тесто нарасте али жена коју је замолила да јој припази на ђецу и да испече хлеб заборави да л намерно или случајно ко ће га знати. Моја баба је једина у шуми у црнини и једина жена која пуши, па је сви гледају као седмо чудо. Крсте се и жене и људи.
Избјеглице, изјелице. Понавља баба како су их звали у тој шуми. Када се вратим онако уморна са њиве , нема ни хлеба , ни жене што обећа помоћ.
Плачу ђеца , најмлађи ујак , не престаје са дерњавом. Баба му тутне цигарету да умукне, јер пада ноћ а војске вршљају и оне наше и оне њихове. Ујак пропушио у исто време када је и проходао. Једне страшне мрачне ноћи, дошла два брадата створа са кокардама. Припити, закрвављених очију. Нису ни куцали, ногом гурнули у врата.
Где ти је човек? Не знам. Ође није.
Не боји се баба. Стала испред ђеце.
Дај нам леба. Нема. Како нема курво партизанска.
Баба показа на оно спласнуло тесто. Смеје се онај пијанији. Вади нож.
Сад ћу те преклати.
Моја мајка , још није кренула у први разред, хвата се Госпави за сукњу и плаче. За њом и остали.
Немој Жива, ко Бога те молим. Пусти жену и децу, видиш да су сиротиња.
Вуче га напоље док овај прети .
Заклаћу вас све бандо црвена.
Баба се крсти. Смирује децу. Најмлађем тура цигару у уста а она узима и пали себи другу. Полако и смирено увлачи повећи дим и издише. Када је испушила, џара ватру и тура ону тепсију са нечим што је требао бити хлеб. Испеће га нема јој друге. Деца се смирила али кукају да су гладни. Испеће Госпава онај хлеб нарастао од клетве. Сипа деци варенике и тера их да умачу онај хлеб стврднут од људске злобе и пакости. Од тада престаде плакати. Није их терала да перу руке. Ни пре , ни после јела.
Лепо је у Грчкој. Фале ми синови. Моје црно чудо од пса Тоби. И сестра.
Кад њу видим видим оне мамине црне очи. Пуне и радости и туге у исто време. Видим и оне Госпавине црне очи. Њима брани синове своје.
А ја понекад заждим цигарету иако не пушим. Па пукћем и хукћем. На живот, на сећања и на чињеницу да старимо а свака година је као рецка на календару.
Лепо је у Грчкој , небо од олова и море од борова. Удаљени гласови деце, мајки, левеж паса луталица, свађа мачака , шум таласа, звук мотора који разносе пице, гласови продаваца крофни и кукуруза. Бели облаци плове као шлаг на чистом небу, лаванда мирише испред прозора зејдно са рузмарином.
Бабе у црнини седе на плавим столицама испред белих кућа. Гледају године како пролазе и нигде не иду. Седе и чепркају по меморији. И Госпава је имала своју клупу испред велике швапске куће. Они наши јој дали. Узели од оних са кукастим крстом. Седела је на њој и пушила све док и задња баба у црнини у комшилуку није напустила овај свет. Када је остала сама, рекла је само одох и ја.
И отишла је тамо где је ђед Лазар упртио пут. Понела је са собом и позлаћене маказе и икону Светог Јована коју је крила на тавану.
Од оних наших.

Потрет је урађен на захтев моје драге кума Зоре Обрадов. То је њена мајка мислим да се звала Јованка, има много блаже лице од Госпаве али има нешто и њено. Живела је са ине стра е Дрине, негде близу Бања Луке