Mirni dani

Voleo sam one mirne dane
u kojima bi legli zajedno
u krevet, navukavsi prethodno
zavese.

Napolju bi padao sneg,
ili bi lila kisa
a nas dvoje bi se smejali
i grlili
i slusali
radio
sve dok ne bi postali
ponovo ljubavnici
i ja bih onda grlio
tvoje sitno tela,
a ti bi od bebe postajala
žena
i obrnuto,

pa bi se soba ispunila
mirisom
znoja
i moje sperme koju
bi posle skupili papirnim maramicama,

a onda bi oboje zaspali,
blazeni
i budili se ponovo
da nešto na brzinu
pojedemo
sakriveni u tom
sarenom koncentracionom logoru
u kome svi danas žive,
u nadi da
smo nevidljivi
onom mehanickom gospodaru.

A,
napolju su rasle strasne
ograde i zidovi,
i automobili su tutnjali
već od rane zore,
mi smo zatvarali prozor
da ne čujemo krike
robova,
da ne osetimo plac
njihovih sitnih, poganih
i sebičnih dusa.

Da, mi zapravo bejasmo u
zatvoru
u dvoje,
izgnanici,
otpadnici
tek samo kucni misevi bi ponekad
bili nasi jedini
gosti,
jer od ljudske sorte,
nama uglavnom niko
nije dolazio na vrata,
pa smo cutali sakriveni,
a kada bi ipak neko ipak pozvonio
ugasili bi svetlo i zacutali,
da ne vide da smo tu.

I tako su godine prolazie,
odlazili smo
leti u pustaru
i tamo sretali ludake,
slične nama,
ali obično izbezumljene od samoce.

I ti si se izuvala
i hodala bosa,
da osetis zemlju.
Pa bismo tamo
legli na travu
gledali sunce, krosnje i
oblake.

Na nebu bi ponekad
bilo cudnih slika,
cinilo se da se sunce
igra sa nama:
u odbljescima nalazili smo
tajne znake.
Možda je to bilo spasenje?
možda je to bio
magicni kljuc za naše izbavljenje?
Utociste za proklete ljubavnike.

Nismo se dugo pitali, u sumrak
bi biciklima
odlazili kuci
u nas mir,
u utociste naše jazbine.
A onda,
a onda bi pala
noc i sve bi utihnulo.
A mi bismo se zgrlili u tom
sirokom polovnom krevetu,
i možda jednom ili dva puta
u toku svih godina
ja bih ti bio rekao
da te mnogo volim.

MC