Sumo

Ništa ne zbrajam.
Ni na šta ne računam.

Posedujem livadu
sa travkama što seku
kao divlji konac.

I polovni taksi
neprijavljenih misli.
Što premešta me
od jednog do drugog
neprežaljenog mesta.

Od jedne do druge
tame u koju upirem oči.

Potopljena sam
radionica insomnije
u kojoj dragovoljno
dežura duša.
I bez mnogo buke
spasava republike
snovidovne unije:
ono što bejah i što jesam.

I ono što ne mogu biti.
Astralno telo domovine
što je dok sam
od nje sačinjena
u sebi rasla
deo po deo nestajala.

Sakupljam tragove boravka
iznajmljene na tren
pod mojim imenom
na goloj vodi
na razvejanom otoku
pod sucobranom
kog obara vetar.

Ja sam letnji puh
u nepremerenoj svili
koju sa drugog kraja
zimzelene žudi potkrada
drugi letnji puh.

Lovimo na čistini
istu perlicu vazduha.
Srž lešnikove školjke.

A gozbe nigde:
svakoga jutra moram
iznova stvoriti dan.

Ja sam sumo rvač.
Hvatam se u koštac
sa sumo planinom.

Bez svetog svitka.
Bez pirinčevog pljuska.
Bez vidljivog smisla
i razumne namere.

Bez ičeg.
Sem potrebe
da postojim.

Tanja Kragujević

:)

E, moj Pjesniče, kud ne reče da umem bar ponekad i napisati, a ne samo prepisati!

;)

Šalu na stranu, drago mi je da smo istomišljenici.

Otpozdrav