uvek plati prvu turu u kafani, jer nikad ne znaš koliko će ekipa da se proširi - eto...deda je bio lola, sa sesirom, masnom i violinom, nisam ga upoznala, umro je mlad, ali ovo mi je preneto kao nekakav zavet :)))

od bake sam naucila tako mnogo da prosto ne znam kako bih to sve ispisala na ovom mestu...

Eh, moja baka! ovo podseca na lajtmotiv jednog kabaretskog komada. Ali je upravo tako. Mene je podigla baka, nepismena, dobrih 50 godina starija od mene; nepismena, neobavestena, malodusna, hipohondricna i depresivna. Moja baka - moja reka sa stotinu ushc'a!

Iz te sicusne starice, iz te sake kostiju i razvucene koze, izlile su se na mene sve panonske reke, tople i beskrajne. Baka je imala potrebu da mi kaz'e, da preda svoj tovar uspomena. I pricala je, pricala je dvadeset i kusur godina. I kad sam je slusao, i kad nisam, i kad sam se ljutio, i kad sam se izrugivao. Neke price po stotinu puta, druge - nikad.

Znala je da zapeva tuzne romanse u desetercu

- ubi Boze i milo i drago
koje mjenja Sunca za Mjeseca -

puno toga je prevodila sa madjarskog, ratujuci sa svojim zaboravom, gubeci se između lalinskog i hercegovachkog. Glasovi, vesti, izmišljotine - plovili su zajedno njenim rekama zaborava, gubili se u virovima i pojavljivali na novim izvorima, svi sa jednakim pravom na zivot, na nezaborav.

Pricala je često kao da ne prica meni, nego da samo svodi neke svoje racune - ali uslovljavanje je savrseno uspelo. Vremenom sam naucio njen jezik, slike, imena ucesnika, ulice i krajolike. Naucio sam i madjarski, hercegovacki, nemacki, rumunski, bosanski... I sad nosim u sebi secanje na vetar u pusti i besno lajanje ovcarskih pasa - na dogadjaje koji su se ko zna kome i ko zna kada (ako su se uopste, ikada) i desili.

Sa njenom smrcu zamukle su panonske legende. Od njenog boravka u mom zivotu dugo je opstajao tek plavooki osmeh i krhke crte shto se uporno prenose kroz nas, potomke, pobedjujuci sve dinarske gene. Dvadeset godina njena je uspomena spavala u meni. Sada se priblizavam pedesetoj, i reci pocinju da se bude; recenice ponovo dobijaju smisao, price traže svoje kosture. I pocinju da žive svoj sledeći zivot.

Sve manje sam ja - ja, a sve vise tek njihov glasnik za novi vek, od koga mi je dato da odgledam deo. Sapucu iz mene kolone predaka. O muci, o nesreci, o istrajnom, neunistivom Zivotu, koji nam uvek, i posle svega - preostaje. I sve i da hoću da poverujem kako zivot nema smisla, kako sam ovde samo slamka među vihorove, kada se osvrnem - vidim neke mlade žene sto su se volele u zitu; vidim paore koje su na smrt tukli, a ime se njihovo svejedno od smrti spasilo; vidim stalni pokret, vechitu potragu za malo, za trunkom mira, dostojanstva, sreće - na kraju krajeva, pa i na nju nekad dodje red! Njihovu veru - da i na sve to polazemo nekakvo pravo!

Osecam Ljubav, ljubav sto je pomogla da se pronadju izginula braca, ludi strichevi i tetke sto su se trovale, vojnici nestalih vojski - u tom Panonskom okeanu, sto vrti kao dzinovsko grotlo i prozdire carstva, narode i ljude... Jer - šta je uopste dospelo do naših dana, osim patnje i stradanja, osim potrage i seljakanja? - još samo ljubav! Ljubav.

I lezim tako na dnu okeana. Mojim venama proticu panonske reke, mojim secanjima gospodare sve vise oni sto su pamtili pre mene. A ja im namicem nove robove: sa zaprepastenjem slusam sebe kako kao robot prenosim deci porodicno predanje, kako u njih useljavam pretke iz nekih sest generacija. Možda to tako mora?!

I ja sam isla u predskolsko kod bake :)
Pored mnogih uspomena na nju tu je I ocenas koji mi je ona 'ugradila'.
Jedno vreme zaboravljen, potisnut izazovima odrastanja pojavio se u momentu koji je cekao da bude izgovoren. Mislim da je ona, još dok sam bila dete, znala da će mi kad tad, jednog dana kad zatreba te reci prizvati njen lik, pruziti utehu I potrebnu pomoć.

U vezi hrane naucila sam da se pita ne jede vrela :)
Baka napravi pitu da sva kuca zamirise, a mi deca nestrpljivo cekamo obilazeci oko sporeta, jeli bi je onako direkt iz pecnice. Kada je pita gotova, baka je izvadi iz sporeta I negde 'sakrije' na 10 min da se malo ladne. Jedne prilike kad sam pronasla gde se hladi bila sam toliko srećna da sam dobila poetsku inspiraciju za moje prve ljubavne stihove :)
pito moja pitice
pesmo srca moga

a kokice, one su ipak bolje vruce :)

Ja sam se već najeo, pa mogu lepo da te savetujem da ne radis tako.
:)

Prazan frizider je najbolja feng shui solucija, kako god ga okrenes na dobitku/gubitku si. Sve dok je frizider pun ne postoji /podvuceno/ sigurna pozicija, a kada je prazan polozaj nije ni bitan.
Znam to dobro Iz gresaka koje sam, kao I jedna/_vamo?/, naucila I usavrsila :)

Ja sam od mog pok. djeda naucio mjenjati žene...uvijek mi je govorio..sinko, jedna ko nijedna