Ako se kapiramo.

U poslednje vreme mi prija druzenje van kuce. Dosadilo mi je kucno skupljanje a i mladez je krenula svojim putem pa ne moramo vise da se skupljamo negde gde bi se oni igrali.

Prijateljstvo se gradi, a pocinje zajednickim interesovanjima.

Ljudi se menjaju i ono sto nam je pasovalo sa 10 ne pasuje nam sa 30. Prijatelji dolaze i odlaze, to je zivotna realnost, pogotovu nas koji smo iza sebe ostavili sve drugare sa kojima smo piskili u pesku.

Ne svidja mi se balkanski mentalitet kad te volim onda bi ti dusu dao, sve na kamari i vise nego sto osoba koja prima ljubav može da istrpi i ponese. To je obaveza za primaoca. Ja se trudim da svoje prijatelje time ne opterecujem, već da im se nađemkad im zatrebam. Za druzenje, caskanje, letovanje, preseljenje, da im pricuvam decu itd.

Najtrajnija prijateljstva su ona iz detinjstva, koja se protežu kroz sve periode života i još uvek traju. To je retko, ali postoji.
U kasnijem periodu, promenom sredine, i sretanjem drugih ljudi, dešavaju se poznanstva, pa i prijateljstva koja su obično uslovljena istim obrazovanjem i zajedničkim interesovanjima. Takvih ljudi može da bude mnogo, ali bih pre rekla da su poznanici, drugari-drugarice. Jer za titulu prijatelja mora da se prođe mnogo godina i životnih situacija da bi se ta titula zaslužila. Bar za mene.

Tonka vako to ide: dodjes negdje I upoznajes nove licnosti. Zaokipe te žene devojke I ispituju ko da si na interview.
Pogledas u mene I ja namignem I zapjevusim „ tonkaaa reci cvrcak, Tonkaaa reci moreee barem nešto reći da ne bude goreee”
I ti se nasmijesis I kontas „ svidja mi se ovaj zafrkant”
:)

Prijateljstvo/poznanstvo su po meni dva različita pojma,to govori i sama reč.Prijatelj se zna ko je ,poznanik je neko koga poznaješ(bez da mu se 'ispovedaš',kao što možeš prijatelju.Ipak prijatelj zaslužuje mnogo više od usputnog poznanika.

Pravi prijatelji znaju da moraju da se najave pre nego sto dodju kod mene, jer ja imam svoj zivot i svoje planove, ni ja njima ne banem u kucu, a znam da rade, imaju decu, hoće da se odmore ili jednostavno da su zajedno u dvoje na miru. Oni drugi se ljute i banu kad im je dosadno, ali stoje ispred zatvorenih vrata, jer ili nisam tu, ili ni ne čujem zvonce na vratima. Kažu, ko nije za sebe, nije ni za druge. Volim da učinim nekome nešto kada mu je to potrebno i kada to mogu. Ne ocekujem da mi se to vrati, ali se nadam da postoji jedna mala doza zahvalnosti i razumevanje da je to bila žrtva sa moje strane, a ne da se podrazumeva. Ovo možda zvuci dramaticnije nego sto jeste, ali to su za mene principi prijateljstva. Mrzim dugacke telefonske razgovore i nikada ne zovem nikoga posle osam sati uvece, niti pre 12 sati pre podne. To moji prijatelji znaju i nije im problem da se drže toga. Takođe mrzim kada neko ogovara i pljuje svog partnera. Takve stvari ne želim da slusam. Drugo je kada mi se neko pozali na neku muku i trazi savet ili mišljenje. Ali i tu stalno moram da opominjem sebe da postoji i druga strana price i da ja nisam tu da presuđujem ništa. Draže mi je prijateljstvo na distanci u kome se tačno znaju odredjene granice. Trudim se da budem iskrena i direktna. To 99% ljudi ne voli. Oni koji to mogu da prihvate, su vredni mog prijateljstva, a ocito i ja njihovog, jer i ja prihvatam njihove stavove i ogranicenja ako ih ima.