Hvala Mayche. Meni stvarno nije potrebna nikakva pomoć. Lepo sam se organizovala.Potreban mi je neko da malo prekratim dan. One ne rade,muzevi na poslu a deca velika.Ni zauzetost nije u pitanju.Jednostavno sebičnost i neosecajnost.Pišem o pravim porodicnim prijateljima,mada sad sumnjam u to prijateljstvo.Sad sam sto posto sigurna d a će sûtra ili prekosutra da mi se dovuku sa sve muzevima jer moj dolazi danas . Još i d a IH gostim.
Lično mislim da one nisu svesne i d a su ubeđene ça su mi na usluzi.
Mène toliko nervira sve to da mi malo fali da IH oteram...a iskreno receno ,poznavajuci sebe ,mislim da ću druzenje da svedem na minimum.

Pantija, reč o jako bliskim prijateljicama I ne vidim razlog za ustrucavanje. Ajde,DA kažem prvih par Dana ali prodjose itreci I četvrti Dan,pa nedelju Dana. Mene he bi ništa moglo DA spreči DA svratim na 5minuta ,DA the zagrlim I vidim. He big cekala DA me zovs i trazis pomoć jer znam DA sam im potrebna.veliki smo ljudi a ne
DECA.

Pusta,menu Niko nije dosao nenajavljen,već su me zvali unaperd I pitali DA Li mogu DA dodju. Nisu rekli da ih zovem ako mi treba nestoDosli su I hvala I'm veliko!

Prvo da vam poželim srećnu Novu Godinu! Citala sam vas redovno, ali zezao me tablet, taman krenem da kuckam,ubacivale mi se reci na fr. a ja nisam znala kako da iskljucim ...sad mi stigao punjac za lap.te mogu da krenem sa odgovorima:)))
LeeLu, moji su jednostavno morali da odsustvuju, i nije tačno da im operacijanije bila važna.Mislila sam da ću za par dana već kolo da igram ali nije bas to tako ispalo:)

Ja u opste nisam komplikvana osoba , niti zamerljiva, čak šta vise jako razumem žene i zauzetost jer sam i ja jedna od tih koja je rastrgnuta na sto strana, ali i pored svih obaveza ja znam šta treba da znam. Prijateljstvo je dvosmerna ulica.

Nego stavicu na stranu , njih i podelicu jedno divno prijateljsko iskustvo sa vama.Prica će biti možda malo duza, ali...

Na mom bivšem poslu radi jedan decko-covek koji ima dijagnozu Daunov sindrom. Nismo radili u istom departmanu, ali samcesto prolazila kroz departman u koji on radi. Jednog dana,pogledi nam se se susretose i on mi se osmehnuo.Ne umem da vam opisem da ja nikad nisam vide,a-dozivela iskreniji osmeh.Mislim da mi se jedino roditelji tako osmehuju kad me vide. Pridjem mu, upoznamo se.Zove se G. i prica samo engleski a moj engleski i nije neki. Tako iz dana u dan mi smo postali prijatelji.Zajedno provodili pauze...E, sad na to moje prijateljstvo skoro cela kompanija je gldala podrugljivo,prevrtali ocima...G. radi tamo 8 godina i ja sam prva osoba sa kojom je sklopio prijateljstvo, to sam kasnije saznala od njegove doktorke. Ni sa kim nije nešto posobno komunicirao.

Posle par meseci, iskukam kod menadzera da mi da otkaz jer sam imala neke nesporazume sa njim (menadzerom).Pisala sam i o tome čini mi se. I tako ja saopštim vest mom novom prijatelju G.On tuzan, i uporno me pita zašto a kako da mu izobjasnjavam.Sve u svemu obecam mu da ću doći za njegov rođendan. On je moj dobru koleginjicu svakog dana pitao za mene, da li se čujemo, kad ću da se vratim na posao i tako do njegovog rođendana. Za rođendan, napravim mu tortu,kupim poklon i odem u kompaniju. Joj radosti, joj veselja ne mem da vam opisem rečima. Tada sam i prvi put upoznala njegovu doktorku, a ona me docekala rečima 'doso je trenutak da te upoznam jer G.stalno prica o tebi' On mene predstavlja kao rodjaku.Onda me je ona zamolila da ako mogu cesce da ga obidjem, svratim do bivšeg posla jer njemu to puno znaci.Menadzer je bio prisutan kad je doktorka to rekla, tako da sam ja mogla da odem tamo ad god imam vrmena.Obično sam isla jednom mesecno, jer nisam mogla toliko da odsustvujem sa novog posla.Nova sam i ne mogu svake nedelje da pitam da izadjem u 12h.

Razmišljala sam i o nekom privatnom druzenju..jednostavno ne znam kako bi njegova porodica reagovala na to.Slikali smo se i morala sam fotografiju da napravim jer je hteo svom ujaku da pokaze. Nemam nikakvo iskustvo u druzenju sa netipicnim osobama,i sve sto pametno smislim posle mi se čini glupom idejom.

Elem, racunam operisacu se, biću nepokretna tu nedelju kad je katolicki bozic, neću moći da odem do G.Izadjem dan pre operacije,
odem do G.Odnesem poklon za Bozoc. Ja na vrata a on već raširio ruke ,iskreni osmeh...ja te trenutke sreće ne umem da vam opisem rečima.Koliko se ja osecam srećno ma to je nešto,nesto...
Svaki put kad se vidimo on mene pita kad ću da se vraim na posao,nije shvao da sam napustila posao.Razmišljam kako da mu objasnim i na kraju mu kažem da ću da operisem koleno itd. itd.

U ponedeljak oko 4h zvoni menineko navrata, razmišljam ko li je sad...doso G. sa doktorkom i tom mojom dobrom koleginjicom.
Dalje, ne da neću da pišem nego ne znam da sve to sto osecam pretocim u reci.
E, to je pravi prijatelj! Znam da imam prijatelja G.!

I zaboravi najvaznije da napisem:)))
One još uvek ne nadjose vremena da dodju, a još malo će pa mecec dana od kad se sam se operisala.Čujemo se svakodnevno,samo sto me sad ne pitaju da li mi treba nešto:))Sve je sjano i bajno,samo sad znam...

Obično, ti si to tako lepo i jednostavno napisala.

Kriska, mnogo su lepa imena.Uzivaj sa unucima.

Elektra4, ne vrdedi objašnjavati se sa Leom, jer žena ima predrasude i povlaci paralelu onako odakativno:)

Lea,malo ga zeno preterujes u nekim stvarima.Nisam ja nikome yebala kevu po sc ( procitala si da je neko negde napisao tu recenicu i sad se ponavljas) vise nego sto ti oplete tvoju drugaricu. Da li si ti svesna da si taj domaći zadatak predstavila kao ogromnu obavezu.Klinac ide u prvi razred i njegov domaći trazi navise 10 min.
Nasla si povod da istreses drugarici sve sto si na um imala i pre nego sto si se prihvatila obaveze.