U vise navrata smo do sada spominjali voznju kamiona po raznoraznim temama. Za nas koji smo u USA dosli sa samosrednjomskolomilisa diplomom koju je potrebno nostrisifikovati ovo zanimanje nije loše za početak jer donosi poprilično dobar prihod sa kojim se može preziveti.

Unapred se ogradjujem - informacije koje ću ovde izneti vezane su za Illinois -Chicago. Kako to izgleda po drugim državama - ima li nekih krucijalnih razlika ili ne - zaista ne znam.

Kako doći do dozvole: Prvo sto je potrebno imati je obična vozacka dozvola. Sa njom se ide u CDL DMV i polazu se testovi. Za običan CDL Class A potrebno je poloziti 3 testa -General knowledge, Air Brakes & Combination vehicle. Test kosta $50 i radi se kompjuterski u DMV-u. U Chicagoland-u postoje 3 takva DMV-a: Elk Grove Village, West Chicago i South Holland. Nakon uspesno polozenog testa sluzbenik u DMV-u izdaje permit - 2 lista papira. Permit vazi godinu dana i neophodan je da bi se krenulo sa auto skolom. Oni koji se opredele da ne idu u auto skolu mogu da voze uz nadzor CDL vozaca do 4 sata dnevno. Isto tako, kandidati koji ne idu u skolu da bi izasli na polaganje moraju doći sa nečijim kamionom u DMV kako bi izasli na polaganje. Za ljude koji se opredele da idu u skolu, polaganje se organizuje u samoj skoli nakon zavrsene obuke. Skola kosta $1.500 - $1.900 (cena fluktuira tokom godine) i vecina nas je isla u Alamo. Skola se nalazi u SouthSide - blizu Midway aerodroma. Obuka traje nekih 5-6 nedelja i ide se 4 puta nedeljno (ovako je u Alamu). Vozacki ispit se sastoji iz 3 dela: Pretrip inspection (usmeni deo - anatomija i fiziologija kamiona ), Skills (poligon) i Road (voznja po gradu).Nakon polozenog ispita, ispitivac na permit lupi pecat i sa tim se ide nazad u CDL DMV gde zadrže staru običnu vozacku dozvolu i izdaju CDL.

Kako izgleda posao: Tu stizemo do onog zamrsenog dela. Ima gomila varijanti, dilova, dogovora, kombinacija, varijacija da to prosto ne daje mogućnost za neko generalizovanje. Neko vozi „over the road” (po 2-3 nedelje te sibaju diljem Amerike kao ping-pong lopticu dok u nekom momentu ne iskrsne tura za CHGO i onda ostajes kuci par dana). Neko vozi samo u lokalu i svako vece i vikendom je kuci. Velika je razlika da li se vozi Dry Van (zatvorena prikolica), Reefer (hladnjaca) ili Flat Bed. Dry Van je u principu najlaksi jer nema zatezanja onihtraka (straps)i cimatanja sa ceradama (tarps) kao na Flat Bed-u, dok se kod Reefer-a stalno mora voditi racuna o posebnom rezervoaru koji napaja hladjenje... Sama voznja kao voznja nije toliko strasna. Ono sto uzima dosta vremena su cekanja po utovarima/istovarima. Cesto se dogodi da ako se omasi ugovoreno vreme utovara/istovara ostave vozaca da ceka satima (nekad se zalomi da ostane u mestu i ceo vikend). Vremenski uslovi, pogotovo zimisu i te kakootezavajuci faktor - vetar, sneg, led... „Over the road” vozaci spavaju u „sleeper-u” (krevet na sprat iza sedista) po truck stopovima i odmoristimauz auto put.Generalno, kapaciteti istih su nedovoljni. Odmorista (rest area-e) su preko noćikrcata, a truck stopovi uglavnom sa nedovoljno mesta pa je često frka naći gde da stanes da bi spavao (meni se dogadjalo da tek na trecemtruck stopu naletimna slobodno parking mesto). Over the road vozaci vode log book (dnevnik voznje). 11 sati dnevno je dozvoljeno da se vozi, na duznosti (on duty) se ne sme biti duže od 14 sati u kontinuitetu i posle 11 sati voznje je neophodno imati minimum 10 vezanih sati sna. Nakon 70 radnih sati, neophodno je napraviti odmor („reset”) u trajanju od minimum 34 sata. Ovo su zvanicne smernice. Nezvanicno - log book se stimuje i steluje tokom puta na moguće i nemoguće nacine ne bi li se uklopio sa gore navedenim pravilima.

Truck stops: Truck stopovi su jedan paralelni svet. Menilično je to bio možda čak i veci kulturoloski shok nego sto je bio dolazak u USA. Tu se spava, sipa gorivo, doruckuje/ruca/vecera, pere i susi ves, igraju igrice, gledaju filmovi i TV, ide kod frizera... Neki truck stopovi (kao moj omiljeni IOWA 80 - Walcott, Iowa) imaju čak i kiroprakticarske i stomatoloske ordinacije Dva velika lanca truck stopova su PETRO/TA i PILOT/FLYING J. Uglavnom su uz autoputeve (Interstates) i retko po US & State routes. PETRO je poznat po tome da ima parkinge sa najvecim brojem mesta i diner „Iron Skillet” gde je hrana sasvim ok. TA ima velike parkinge i „Country Pride” diner (uglavnom neljubazno osoblje) FLYING J - vecina njih ima „Denny's” diner-e (moj omiljeni), ali često nedovoljno parking mesta PILOT - uglavnom ih zaobilazim - po pravilu uvek tanki sa parking mestima i uglavnom nemaju diner nego neki od lanaca brze hrane (Mc, Wendy's, Arby's, TacoBell...)

Midwest je poprilično pokriven Truck-Stopovima, Istocna obala je jeziva (u Dzerziju i Konektikatu ima po 1 posten), Jug(Texas) je ok,Planinska zona je isto ok, dok je zapadna obala (prevashodno Kalifornija) slična istocnoj. U celom Los Angeles-u ima samo 1 TA (tj. 2 - jedan preko puta drugog) 50 milja od centra grada (Ontario, CA - skoro na pola puta do Las Vegas-a).

Weigh Stations: Vage... Nocna mora, pogotovo kad kamion bas i nije u reprezentativnom stanju... Log book mora biti validan ako traže na uvid - u suprotnom te stavljaju „out of service” sto znači da moras da „odspavas” na licu mesta koliko sluzbenik odredi ne bi li dosao u stanje koje je „bezbedno” za voznju. Vage su uglavnom locirane na ulazima u države, mada ih ima i po unutrasnjosti država. To je neka prica slična sa carinom - u smislu može da te propusti (naravno ne smes biti pretovaren), ili da te skrene na stranu. To skretanje na stranu nekad može proćibez kazne, ali ako se namerace da rade pregled kamiona tu uglavnom može uvek da se nadje neka „dlaka” i onda se pišu kazne i slede negativni poeni koji vozacu idu na vozacki record. Srećom, vage uglavnom ne rade nocu i vikendima (po Illinoisu retko kad uopste i rade), a neke države (recimo New York) ih ni nemaju. Colorado je po pitanju vaga najgori - rade 24 sata, i uglavnom te skrenu na stranu (zaobilazim ga u sirokom luku).

Zarada: „Over the road” vozaci koji voze za kompaniju ili za owner operatore koje dispecuje neka kompanija zaradjuju 36-40 centi po milji (ovo je neki prosek) na dry van-u i 45-50 centi po milji na flat bed-u. Vozaci koji voze za Kanadu su u nekom rasponu od 40-45 centi po milji (dry-van). Na dry van-u u optimalnim uslovima se predje oko 3.000-3.500 milja nedeljno (prosek). Na flat-bed-u recimo 3.000 milja nedeljno (ode dosta vise vremena na utovarima jer se tovar mora obezbediti - vezati, zategnuti i prekriti ceradom). Ovaj broj milja je optimum - kad nema kvarova. Kamion, kao masina koja je stalno u pokretu i koja se ne gasi (leti zbog klime, zimi zbog grejanja) je podlozan kvarovima. Ako dodje do kvara, gubi se miljaza... Nekad se kvar sredi brzo pa se to ni ne oseti, dok nekad ostane na popravci po 2-3 dana (recimo da se kvar desio u zabiti gde se ceka 3 dana na deo) i eto manje miljaze... Može da ispadne i kurshlus na vagi pa te stave 72 sata „out of service” pa ti posle otresaj usima... Broj milja je osetno manji zimi nego u letnjim mesecima. Isto tako, los dispecar može da često uprska stvari i da upropasti ne jednu, nego par nedelja za redom... Poenta je da je vozac placen po milji, a firma po tovaru. To znači da se dispecaru i te kako isplati da ti uvali tovar koji je samo 300 milja jer je on iz nekog razloga mnogo skuplji od onog gde je razdaljina 1.000 milja. To je prednost kad si „owner operator” jer si tad u poziciji da odbijes ponudu, a kada si vozac vozis gde ti se kaže. Sve ima svoje prednosti i mane - taj isti owner operator sam snosi troskove popravki pa tu može da bude mnogo veca glavobolja... Isplata je jednom nedeljno. Vecina firmi zadržava prvih par cekova, pa i to treba imati u vidu. U nekim firmama je obavezna doobuka u trajanju od nekoliko nedelja i tada ili ne placaju ili plate tipa $250 fiksno na nedeljnom nivou. Što se poreza tiče - to je za ovaj posao malo bzvz jer te u vecini naših firmi placaju kao da si „self-employed”... Sam pojam da je ovo „1099 job” znači da se mora dobro kalkulisati prilikom prijave poreza u smislu odbitaka koji smeju da se prijave. Iznos koji treba da platis kad dodje taj momenat zavisi od bracnog stanja, broja dependant-a... Nije fiksan procenat. Recimo da je to teško ispod 18%, a ako si single može to da bude i oko 30%. Porez je svakako manji ako se otplacuje kvartalno (za 1099 postoji i ta mogućnost).

Firme: Nasa ekipa u Cikagu uglavnom vozi po kompanijama koje su „naše” - biznis koji je u CHGO uglavnom u rukama ljudi sa balkanskih prostora. Tu postoji fleksibilnost u smislu da ako zapnes i vozis kao lud, oni mogu da ti daju tura koliko hoćeš (što se definitivno kosi sa pravilima i tu stupa na snagu shtelovanje log book-a). U nekim firmama te teraju da vozis koliko im se cefne - svidjalo se to tebi ili ne. U americkim firmama je druga prica. Tamo se radi po PS-u, postuju se pravila, nema preterivanja sa miljazom, vozi se po log book-u. Nekome to možda odgovara (amerima uglavnom), dok našima, pogotovo kad tek krenu da voze to nije dovoljno... Isto tako, u americke kompanije se ne ulazi tako lako - potrebno je iskustvo i dobar vozacki record.