ALEKSEJ HOMJAKOV

Učite se u zapadnih naroda, ali se ne ugledajte na njih i ne verujte im, kao što smo se mi u svojoj slepoći ugledali

Aleksej Stepanovič Homjakov (1804-1860), ruski filosof, bogoslov, sociolog, istoričar civilizacije, ekonomista, pronalazač, pesnik, lekar, slikar, jedan od rodonačelnika slovenofilske ideologije svog vremena, zajedno sa grupom istomišljenika (Mihail Pogodin, Aleksander Košeljev, Ivan Bjeljajev, Nikolaj Jelagin, Jurij Samarin, Petar Besonov, Konstantin Aksakov, Petar Bartenjev, Fjodor Čižov, Ivan Aksakov) u godini svoje smrti napisao je pismo Srbima, netom oslobođenim iz dugog turskog ropstva. U tom pismu, koje na svojoj aktuelnosti nije ništa izgubilo ni ceo vek i po kasnije, Homjakov, vođen rđavim iskustvom Rusije, upozorava siromašnu Srbiju, koja u tom trenutku, fomirajući svoju državu, vapi za obrazovanjem, da uči i preuzima znanja i iskustva zapadnih zemalja, ali da se ne utapa u njih, žrtvijući im svoj narodni život, veru, kulturu i identitet.

Istorijski ishodi pokazali su da ni Srbija ni Rusija u ono vreme nisu pročitale umne i dobronamerne savete Homjakova. Aktuelnost njegovog pisma, međutim, danas je takva da se sa gotovo svakim njegovim delom i svakom opomenom brutalno suočavaju i napadnuta Rusija i okupirana Srbija. Kad nije onda kada je napisano (1860), možda je danas, ako ne pravo, a ono poslednje vreme da ovaj vredni Homjakovljev spis bude pročitan na način koji zaslužuje. (NS)

* * *

Mnogo vam je, braćo, milosti dao Gospod Bog poslednjih godina: oslobođenje od nesnosnog jarma divljeg i nevernog naroda, nezavisnost i samostalnost u javnim poslovima, mogućnost umnog, naravstvenog i duhovnog razvijanja u duhu Hrišćanstva koje nas je prosvetlilo, i naposletku, mogućnost da pomažete napredovanju i sreći svoje manje braće poukama i primerima svojim. Tako sretne dobitke postigli ste vi vašom vlastitom hrabrošću, a dêlom i pomoću i simpatijama jednokrvnog i jednovernog vam naroda ruskog, a ponajviše blagoslovom Boga, koji je uredio prilike političkog života da se prekrate nevolje i poniženja kojima je On vekovima iskušavao vašu veru i vaše trpljenje.

Mi ne bismo mogli a da se ne radujemo takvim Božjim milostima kad bi se one izlile na svaki drugi, nama sasvim tuđi narod, ali nikome ne možemo mi tako sačuvstvovati kao vama i ostalim Slovenima, naročito pravoslavnim. Nikakav tuđin (ma kako on bio dobar i dobro mislio) ne može se u tom s nama uspoređivati, jer za njega ste vi ipak tuđi, a za nas, Srbi, vi ste zemna braća po rodu i duhovna braća po Hristu. Nama je mio vaš spoljni izgled, koji svedoči o krvnom srodstvu s nama; mio nam je vaš jezik, koji zvuči kao naš rođeni; mili su nam vaši običaji, koji potiču od istog korena s našim vlastitim običajima. Iskreno, dakle, i iz dubine duše zahvaljujemo Bogu za milosti koje na vas izliva, i molimo Ga da produlji i uveliča vašu sreću i proslavi vas svakom pravom slavom duhovnog dobra i opšteg napredovanja pred svima narodima.

Dobar ste početak učinili.

VELIKI SRPSKI POČETAK
Nikad se neće zaboraviti vaše trpljenje pod mnogovekovnim jarmom, sjajna hrabrost u doba oslobođenja, a najviše razum i osećanje pravde, što vas je nedavno oslobodilo od upravitelja, tobožnjeg zaštitnika, a u stvari izdajnika srpskog naroda. Taki prekrasni počeci obećavaju i prekrasnu budućnost. Narod srpski, koji je već stekao poštovanje drugih naroda, neće nikad uniziti svoje dostojanstvo. Ali, mi znamo da posle iskušenja, kroz koja ste vi već prošli, pred vama su druga, ne manje opasna, i ako izgledaju manje teška. Sloboda, to najveće blago za narode, nalaže na njih u isto vreme i velike obaveze, jer mnogo što-šta prašta se za vreme ropstva radi samoga ropstva, i izvinjava se nesrećnim uticajem tuđeg jarma. Sloboda udvojava ljudima i narodima njihovu odgovornost pred ljudima i pred Bogom. S druge strane, sloboda i blagostanje veoma su sablažnjivi, i mnogi, koji su u nesreći sačuvali svoje dostojanstvo, podlegli su iskušenjima kad su se od vidne nesreće oslobodili, i tako zasluživši Božju kaznu, navukli su na sebe gore nesreće nego što su bile one od kojih su se jednom oslobodili. Svake spoljne i slučajne nesreće lako se mogu savladati; šta više, one često, iskušavajući narodnu snagu, ukrepljuju je i vaspitavaju za buduću slavu. Ali poroci i slabosti, koji se uvuku u život i dušu narodnu, razjedinjuju njegovo unutrašnje biće, potkopavaju u njemu sve osnove životne, postaju za njega izvori neizlečivih bolesti, i spremaju mu propast baš u – po izgledu – cvetno vreme njegova blagostanja i napredovanja. Zato, neka je dopušteno nama, braći vašoj, koja vas vole ljubavlju dubokom i iskrenom i kojima je teško na duši pri svakoj pomisli o ma kakvom zlu koje vas može snaći – neka je dopušteno nama da vam se obratimo s nekim opomenama i savetima. Mi smo stariji od vas u sadašnjoj istoriji i prošli smo kroz različnija, iako ne teža iskušenja, i molimo Boga da bi naše iskustvo, i suviše skupo plaćeno, bilo na korist našoj braći, i da bi ih naše mnogobrojne pogreške sačuvale od mnogobrojnih opasnosti, koje su u svome početku često nevidljive, ali su u svojim posledicama veoma ubitačne. Jer opasnosti za svaki narod porađaju se u njemu samom i proističu često iz najplemenitijih i najčistijih principa, ali koji nisu jasno shvaćeni ili su suviše jednostrano razvijeni. Zato vas molimo, braćo, ne okrivljujte nas da smo ponositi ljudi koji uzdajući se u svoju mudrost hoće da vam daju ma kakve lekcije, nego verujte u našu bratsku ljubav, koja hoće da znanje stečeno mnogim i gorkim iskustvima ne ostane za vas bez koristi.

BEZUMNOST UZNETIH GRKA
Prva i najveća opasnost koja prati svaku slavu i uspeh jeste ponositost. Za čoveka ponositost spoljnih uspeha i slave. U sva tri vida ona može biti uzrokom potpunog pada čovekova ili propasti narodne i sva tri vida sretamo u istoriji i u savremenom svetu.

rizenkomala05Najočitiji primer duhovne ponositosti nalazimo ne u Rimu (tamo je sve duhovno više maska nego princip) nego u docnijih ili današnjih Grka. Bogu je bilo ugodno izabrati njihov jezik za proslavljanje njegova imena, a njih za rasprostranjenje vere u svetu. Nezaboravna je pamet (spomen) njihovih mučenika, nezaboravna je slava njihovih duhovnih učitelja! Od njih su se prosvetlili mnogi narodi, i mi, Sloveni, od njih smo dobili svoje najbolje blago, istinito poznanje Boga i Spasitelja našeg, čisto od svake jeresi i laži, kojima su pomračeni zapadni narodi. Sa zahvalnošću i iskrenim uvaženjem spominjemo mi tako velike trudove i zasluge Grka. Ali radi tih zasluga oni su se poneli do bezumnosti. Slavu svojih pređašnjih boraca za veru prenose oni na sebe i kiteći se njome uznose se pred drugim narodima i preziru svoju po Hristu braću. Veru, kojoj su služili njihovi preci, ne drže kao opštu svih koji je ispovedaju, no kao svoju, grčku, i sebe kao jedine sinove Crkve, a druge kao sluge i posvojčad. Iz tog ubitačnog izvora ističe: mržnja na sve narode koji ne odobravaju te njihove neumesne prohteve, a naročito na nas Slovene; želja da nas podčine i drže u turskom ropstvu da bi preko Turaka nad nama gospodarili; neprijateljstvo prema našem jeziku, koji bi, kad bi mogli, izbacili iz hramova Božijih i iz upotrebe u službi crkvenoj, sasvim protivno onome što su radili njihovi prvoučitelji; i, naposletku, taka okorelost srca da je plemenima slovenskim teži pravoslavni Grk nego muhamedanac Turčin. To je poznato celom svetu. Razume se da su i druge strasti, kao koristoljublje i vlastoljublje, uzrok ovoj mržnji grčkoj na Slovene, ali prvi uzrok je duhovna ponositost, zbog koje, kao Jevreji u starini, gotovi su da sebe drže jedinstvenim izabranicima Božijim, a sve druge narode nečim nižim, i stvorenim da služe izabranom plemenu grčkom. To su plodovi njihove duhovne ponositosti: mržnja na sve narode i umno slepilo koje im ne dopušta da uvide svoje vlastite koristi. Neka bi Bog dao da se isprave od tog strašnog poroka. Mi ih i sad volimo kao braću i učitelje naše, ali još revnosnije bismo se mi starali o njihovu dobru, pa i krv bismo svoju prolili za njih, zaboravljajući svako zlo i sećajući se samo njihovih zasluga i velike Božije blagodati koja je data njihovim precima.

Duhovnoj ponositosti grčkoj odgovara umna ponositost svih zapadnih naroda. Bogu je bilo ugodno da ih ogradi od onakih beda kakve su se sručile na Grčku i na plemena slovenska, i da im olakša napredovanje u razvijanju nauka, umetnosti i građanskog života. Oni su se koristili milošću Božijom i dostigli visok umni razvitak. Ali zaslepljeni svojim uspesima oni su, s jedne strane, postali (kao što je poznato) potpuno ravnodušni k višem dobru – Veri – i ostaju i dalje u slepilu duhovnom, a s druge strane postali su ne dobročinci ostalom čovečanstvu (za što su bili pozvani) već njegovi neprijatelji, uvek spremni da pritiskuju i porobljavaju druge narode. Gorko iskustvo i suviše je jasno to pokazalo Slovenima; pa i u celom svetu lađe evropskih naroda nisu vesnici mira i sreće već vesnici rata i najvećih beda. Svak zna oholost jednog Engleza ili koga mu drago Nemca (ma koliko sićušna bila njegova rođena otadžbina), preziranje svih ostalih naroda u svetu, želju da nogama gazi sva njihova prava i da ih gradi nemoćnim oruđem u svoju korist. Ubitačno seme rađa ubitačan plod, i neprijateljstvo zapadnih naroda, a naročito Engleza i Nemaca, prema svima, rađa prirodnu i pravednu mržnju svih naroda prema njima. To je kazna za umnu ponositost.