Investicije, Elita i Razjedinjenost: Da Li Postoji Održiva Strategija za Srbiju?

U poslednje vreme, često se raspravlja o investicionom ambijentu u Srbiji, naročito o projektima koje država finansira i o strategijama za privlačenje stranih investitora. Na prvi pogled, sve izgleda obećavajuće: država preuzima troškove i nudi brojne olakšice. Međutim, da li su ove mere zaista dugoročno održive?

Srbija je tokom godina pružala brojne ustupke stranim kompanijama kako bi ih privukla. Ovo uključuje:

-Poreske Olakšice: Smanjenje poreza na dobit i oslobađanje od PDV-a na određene usluge i robu.
- Subvencije za Zapošljavanje Finansiranje obuka i pokrivanje dela troškova zarada.
-Besplatno ili Po Povoljnoj Ceni Zemljište Zemljište za izgradnju objekata po sniženim cenama ili besplatno.
-Finansijska Pomoć i Krediti Povoljni krediti i grantovi.
-Povoljni Uslovi za Regulaciju Olakšice u vezi sa regulativama i birokratskim procedurama.
-Infrastrukturni Projekti
Ulaganje u infrastrukturu u oblastima gde strane kompanije ulažu.
-Podrška Razvoju: Specijalne ekonomske zone i tehnološki parkovi.

Ove olakšice mogu izgledati atraktivno, ali postoji ozbiljan rizik: kada privremeni podsticaji nestanu, postoji opasnost da se investitori povuku, ostavljajući samo prazne projekte i nerealizovane ciljeve. Kao što pokazuje metafora „Ja bosiljak sadim, meni pelin niče”, ulažemo resurse i trud, ali dobijamo rezultate koji nisu u skladu sa očekivanjima.

Problemi postaju još ozbiljniji kada razmislimo o unutrašnjoj razjedinjenosti našeg društva. Dok smo u komunizmu funkcionisali kao zajednica, danas smo svako za sebe, što otežava stvaranje zajedničkog fronta i snažne kolektivne strategije. Kao pojedinci, teško se možemo suprotstaviti organizovanim interesima koji koriste sve dostupne resurse – uključujući policiju i vojsku – kako bi ostvarili svoje ciljeve. Naša trenutna situacija podseća na situaciju u kojoj država pruža sve resurse, a investitori uživaju brojne pogodnosti, dok su dugoročne posledice često zanemarene.

Na kraju, prava vrednost ne dolazi samo iz velikih brojeva i privremenih olakšica. Neophodno je ulagati u obrazovanje, infrastrukturu i jačanje domaćih kapaciteta kako bismo stvorili stabilno i prosperitetno okruženje, a ne samo privremeni uspeh. Da li ćemo ostati u „eliti” čekajući na povlastice koje nam država pruža, ili ćemo raditi na održivim rešenjima? Ovo je ključno pitanje koje treba da preispitamo kako bismo obezbedili dugoročne koristi za sve građane.