А када сам већ прелистао Новости онда сам одлучио да мало прелистам и Политику.

Тамо пишу како су деца српских повратника у Мостар (насеља Опине и Баћевићи) већ више пута нападнута од, по свој прилици, младих мостарских усташа.

И сада долазимо до неколико врло занимљивих чињеница и закључака:

1) Не спорећи ником право да се врати на своју земљу, морам да се запитам како је уопште могуће да се неки Срби одлучују на повратак у средину где на једној обали владају Хрвати а на другој муслимани тј. Бошњаци. Зар опет постајемо наивни и излажемо своју децу опасности? Због чега?
Да ли такав повратак у завичај има неке везе и са оним чувеним истицањем некаквог братства и јединства којег сам највише чуо управо код Мостараца тј. првенствено код Срба из Мостара?

2) Помало трагикомично је да се Срби враћају у град који је потпуно под Хрватском и Бошњачком контролом а онда у Мостар долази Министар за људска права који је Бошњак и који, исто тако, врло добро зна да га хрватска страна у Мостару не зарезује ни 2% и да су његове приче само најобичније политичке фразе.

3) Најзанимљивије је када Министар каже ''За мене је дете дете'' алудирајући, наравно, на чињеницу да се нападају српска деца од стране младих усташа а он је, је ли, Бошњак који је дошао да види како може помоћи. Да је БиХ колико толико нормална држава један министар никад не би требао истицати да је за њега дете дете јер је то нешто сасвим нормално и логично али, јбг, у БиХ се то очигледно мора рећи.

4) Овај би проблем требао бити лако решив састанком између Додика и Човића али и то је прилична наивност са моје стране јер је немогуће да Хрвати мирно прихватају српске повратнике било где.

„Zašto bi a zemlja bila vise jednog Tudjmana ili Plenkovica, koji tu ranije nikada nisu bili.”

CEKAC,

Ја сам већ рекао да ја ником не негирам право да се врати у свој завичај. То би требало бити нешто сасвим нормално али сасвим сигурно није што се тиче повратка Срба међу Хрвате или Бошњаке.

Наравно да Хрватска не припада ни Пленковићу ни Милановићу нити било којем другом Хрвату више него што припада теби који си тамо рођен. Када кажем ''Хрватска'' онда, пре свега, мислим на твој родни завичај и имовину коју имаш тамо. Оно парче земље ти нико не може одузети.

Али, немој да се завараваш и да мислиш да ће ти већина Хрвата дати за право да ти својаташ Хрватску као државу. Можеш ти имати и хрватско држављанство и пасош, пардон, путовницу и не знам ти шта још али ти тамо као Србин ниси добро дошао што се тиче огромне већине становништа које живи тамо.
Можеш, наравно, проћи уколико ћеш бити мањи од маковог зрна и никад нећеш да кажеш ''Ја сам Србин''.
Ја претпостављам да ћеш се тамо вратити као пензионер али не верујем да би и своју децу преселио тамо (бар не за још најмање 30-ак година колико ја мислим да треба да још прође да би шачица Срба повратника била прихваћена као нешто сасвим нормално).

Ето, у том примеру из Мостара, очигледно је да хрватска младеж шиканира српску децу. То ти значи да хрватски екстремизам не умире већ да се плански одржава.

„P)rijetnja za bombardiranje s atomskim eksplozivom možda čak i danas traje...”

Ето, управо је на такав начин Милошевић спречавао стварање апсолутног јединства и јединственог фронта српског народа. У страху су велике очи а Милошевић је, као и данас Вучић, вешто манипулисао осећањима народа. Иначе, Милошевић је био мало дете за овог Вучића што се тиче манипулација.

Нас су злотвори бомбардовали 78 дана након што су нас 8 година сецкали на комадиће. Да је постојао јединствени српски фронт са 7, 8 милиона људи још 1992-е године онда од тог сецкања на би било ништа.

Управо је то био разлог што су, примера ради, шипари ћутали цело време док је трајао рат у Хрватској и БиХ. Јединствени српски фронт се морао спречити по сваку цену. Западу то није било толико тешко остварити јер су у Милошевићу видели изузетно неодлучну особу која нема никакав план како Срби могу доћи до својих интереса. Тај Милошевић је био толико наиван да је са једним Туђманом правио планове који су му се разбили о главу.

Нећу дужити осим што ће навести оно што сам више пута наводио. Да је Бихаћ пао, а могао је, дошло би и до физичког стапања РС и РСК без икаквих ''џепова'', више од 20 хиљада српских бораца који су окруживали Бихаћ су се могли распоредити на линију разграничавања са Хрватима. РС, РСК, Србија и ЦГ би биле потпуно повезане, јединствена територија и могло се прогласити уједињење.

Још и ово. Пад РСК је почео наредбом Милошевића да се тешко наоружање повуче из РСК и тако је ВРСК остала без могућности да се брани. Сменио је и врх ВРСК, поставио тамо свог генерала (Радић, чини ми се) чији је задатак очигледно био препуштање РСК територије Хрватима.

Све је то могло и морало много другачије и паметније.