Цитат Добрице Ћосић о Србима који гласи: Ми лажемо да би обманули себе.

Заправо, у оригиналу иде овако:

„Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид српског патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно…”

Овај наводни Ћосићев цитат, обилато се користи у муслиманским и хрватским медијима, политици, интернет дебатама или обичним препиркама, итд.

Глуви и слепи србофоби, у трци чија ће пљувачка даље добацити, не схватају да ово није Ћосићева анализа духа српске нације него дио из његовог романа „Деобе” (1961).

Дакле, књижевни изражај, а не научни суд о једном народу.

Роман говори о српском, четничко-партизанском сукобу: „роман је заправо метафора о поделама у историји и традицији српског народа.” Поред овога, цитат којег користе србофоби, извађен је из контекста. Тај одломак у Ћосићевом роману гласи:

„Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда, биолошка, психолошка, национална, политичка. За ову лаж под окупацијом, и обичан идиот има више маште од мнотх романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима — то је апокалипса лажи.

Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да иема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам. Окупација ми је узела пријатеља. Чак и пријатељство међу људима, ропство је прогласило за искључиво мирнодопски појам, уништавајући га као таквог и ја с тугом сазнајем: и пријатељство је атрибут слободе.”

Међутим, у једној другој Ћосићевој књизи можемо да видимо његов суд о српској нацији. Ћосићеве „радне, текуће прибелешке” објављене су 1992. године у књизи „Промене.”

У тој књизи „говори се о распаду Југославије и слому титоизма, понешто од онога што је писац успут и понекад записивао од Титове смрти до своје болести септембра 1991. године.”

Ћосић на страни 91 о српској историји каже:

„Биће да нема народа чија се прошлост толико и тако оспорава; на порицању српског народа и његове прошлости, заснивају се нације и државе; читав средњи век смо изгубили; православна култура се идеолошки обезвређује, а културну баштину на територији републике Македоније преузели су нам Македонци и прогласили својом. Из деветнаестог века признају се буне против Турака, од личности – Карађорђе, Вук и Светозар Марковић, пориче се грађанска култура и грађанска етапа; поричу се балкански ратови против Турске и Бугарске; идеолошки се редукује и светски рат; генерално се оспорава прва Југославија. Политика разбијања српског народа започета Коминтернином идеологијом и политиком, наставља се до дана данашњег.”

Још осамдесетих година прошлога виека, Ћосић је проговорио о незахвалности оних народа које су Срби ослободили, а његове ријечи звуче као да су написане пре неколико часова:

„Ми смо пристали да нам сви које смо ослобађали, којима смо омогућили да постану нације са својим државама, порекну нашу ослободилачку прошлост, прогласе нас окупаторима и хегемонистима, скрате нам историју у оквире тајних одлука Коминтерне и њених идеолошких тумачења.” Стр. 72.

Ћосићев суд о српском народу записан је у биљешци од јануара 1986, а у књизи се налази на 98 страни. Између осталог забиљежио је да:

„У целини гледано, српски идентитет се најизразитије успоставља православљем и борилаштвом за његову одбрану, односно за своју слободу. Вера, слобода, држава, стапа се у једно код Срба, и то већ од средине тринаестог века. Рано настала свест о идентитету узрокована је геополитичким положајем српског народа, његовим бивствовањем на граничним просторима европске и хришћанске цивилизације, и, потом, две империје – османлијске и аустро-угарске. Срби су били приморани на самосвест или уништење; на одбрану идентитета али асимилацију; на остајање у вери по сваку цену или на преверавање. У тој муци и алтернативи опстајања, саткала се целокупна њихова духовност и обликовао се национални етос. А он је разнолик….”