zlatiborac
29. septembar 2023. u 20.22
Gotovo da ne postoje novine u Srbiji koje malo-malo, pa objave kako je kralj Petar II Karađorđević preko radija 12. septembra 1944. godine naredio pripadnicima Jugoslovenske kraljevske vojske da pristupe Titu ili će biti obeleženi kao izdajnici i pred narodom i pred istorijom.
Očigledno da istorija ništa nije naučila narod. A ruku na srce, nije ni mogla, jer su tek pre godinu dana prvi put na svetlost izašli zapisnici iz Arhiva Srbije iz kojih se vidi da je postojala partijska „Komisija za istoriju”, koja je radila od 1978. do 1989. godine, a verovatno i znatno ranije, kontrolišući osnovnoškolski, srednjoškolski i visokoškolski obrazovni sistem. Kada bi danas isti govor prepisali i predali bilo kom pravniku i pitali šta on predstavlja sa pravne tačke gledišta, nije teško pogoditi kako bi njegov odgovor glasio: ništa! Naravno.
Revolucija, terozizam, otimanje krune
Ali evo čemu nas istorija, kao učiteljica života, može naučiti i kakve primere imamo u njoj:
Luj XVI kao 20 – godišnjak, 1774. nasleđuje francuski presto i državu koja je u rasulu. Sa 17 godina ženi se austrijskom nadvojvodkinjom, kćerkom carice Marije Terezije, Marijom Antoanetom. Po stupanju na presto, Luj XVI vraća zakonodavnu vlast u ruke parlamenta, koji je njegov otac raspustio, a 1789. postaje i ustavni monarh države u kojoj parlament ima potpunu vlast u svojim rukama. Posle pobede revolucije i proglašenja republike 21. septembra 1792. kralj je zbačen sa prestola, a neuspešno se završava i njegov pokušaj povratka na vlast, uz pomoć stranih sila, pa ga zapravo ti njegovi saveznici guraju pod giljotinu u rukama revolucionara. Luj XVI je ubijen 21. januara 1793. u Parizu, pošto je prethodno oglašen izdajnikom, dva dana ranije. Na isti način pogubljena je i kraljica Marija Antoaneta, devet meseci kasnije. Njihov sin, Luj XVII, kao osmogodišnjak, od strane revolucionara odveden je u zatvor, gde umro 1795. od posledica fizičkog mučenja i izgladnjivanja. Na taj način se revolucionarne i antimonarhističke snage razračunavaju sa nosiocima krune, kada im ovi padnu šaka.
Kralj Petar II Karađorđević, sa nepunih 18 godina dolazi na presto Jugoslavije 27. marta 1941. Jugoslavija se nalazila pred vratima rata, posle demonstracija koje je izazvalo potpisivanje Trojnog pakta, dva dana ranije u Berlinu. Ubrzo, po početku rata, 6. aprila, kralj Petar napušta Beograd, da bi sa Nikšićkog aerodroma Kapino polje, odlteo za Grčku, a zatim u Egipat. U goste kao izbeglica kod saveznika Britanaca stiže juna 1941. Za razliku od Luja XVI, koji nije uspeo da uživa u zaštiti saveznika, a već je bio oženjen, kada je preuzeo francusku krunu, Petar se po nagovoru britanskog premijera Čerčila i pod okriljem svog kuma, britanskog kralja Džordža, ženi marta 1944. Aleksandrom, grčkom princezom bez miraza, kojoj mnogi osporavaju tu titulu. Izuzev Čerčila i njene majke, građanke Aspazije Manos. U to doba, na tlu Jugoslavije je odavno besneo i građanski rat, najviše između snaga odanih kralju, pod komandom ćenerala Dragoljuba Draže Mihailovića i komunističko-revolucionarnih snaga pod komandom samozvanog maršala Josipa Broza, kome se ni dan danas ne može utvrditi tačan datum rođenja, ali ni mnogi drugi biografski podatci.
U vreme svoje ženidbe, kralj Petar je već znao kakva bi ga sudbina zadesila u slučaju pobeda bilo koje od ovih snaga. Pred sobom je imao već proklamovane „odluke Avnoj-a” od 29. novembra 1943. i Rezoluciju sa Baškog kongresa, Ravnogorskog pokreta od Savindana 1944. Na svoju žalost, znao je i odluke Teheranske konferencije, samo jedan dan starije od odluka komunističkog Avnoja, koje su takoreći bile usaglašene. Po tom saglasju, kruna je već bila skinuta sa glave kralja Petra i stavljena na raspolaganje komunističkom vođi Brozu. Zvanično je to učinjeno 29. novembra 1945. posle referenduma, poznatog pod narodnim nazivom „ćorave kutije”. Kao i Luj XVI, kralj Petar je od novih vlasti oglašen izdajnikom, pa je ta odluka Avnoj-a, kao i ona o zabrani povratka kralja i dinastije u zemlju, zvanično postala važeća, dve godine po njenom donošenju. Robespijerovu tezu: da će slobode i pravde biti kada o creva poslednjeg popa, bude obešen poslednji kralj, Englezi su u svojoj revoluciji rešili jednim udarcem, jer im je kralj bio i verski poglavar. Srećom po život kralja Petra, komunistima u Srbiji je utekao i „poslednji pop”, sada sveti vladika Nikolaj Velimirović, ali su oni tokom svoje revolucije pobili više sveštenika i monaha nego u istom periodu ustaše i nemci zajedno. Analogiju između ovih događaja dao je i Karl Marks, 1848.godine: „Ima u istoriji frapantnih analogija. Jakobinac iz 1793. godine je postao današnji komunista”
Divlji parlament Josipa Broza
Datum 12. septembar 1944. godine ušao je u istorijske anale i prosto je neshvatljivo zašto nije ranije slavljen u nizu komunističkih (socijalističkih) praznika, kao još jedva velika pobeda naroda i njegove vojske. Čak je i državna komisija Republike Srbije, primajući na sebe obavezu da ispita i istraži tajne grobnice komunističkog iživljavanja u granicama Nedićeve Srbije i popiše žrtve, nazvana „Državna komisija za popis tajnih grobnica posle 12. septembra 1944. godine”.
Power12345
30. septembar 2023. u 05.29
Sada je kasno o tome pisati. Četnici, ustaše i partizani su narod iz istog sela, grada. Statistika kaže da je 60.000.000 ljudi, vojnika, izgubilo glavu u Drugom svjetskom ratu. Adolf je napravio dosta SRANJA problema, njegovi ljudi... Nemački Reich. Danas po svetu nema mesta grada, zemlje koje nije „Made in Germany”.
Šta vredi kriviti seljaka, djenerala Dražu , Antu Tita kada neko započne rat i kada se narod priključi ideji i strategiji nekog drugog. Po mom mišljenju, Srbi bi trebali da tuže Nemačku za sve uništeno ili ono što je palo u ratu. Nije bitno koliko godina je prošlo. Sa ratom i sranjem koje je Adolf i njegovi sledbenici napravili, svetski poredak se promenio. Da bi se sprečilo da se nešto slično dogodi, država i narod u Nemačkoj moraju svakog meseca i godine plaćati odštetu. Ako se uzme u obzir da jedan američki vojnik košta danas 150.000 dolara, a čini mi se ta cena je bila i 1970 godine onda se zna koliko pada ili vredi ratovat za nekog i koliko je to milijardi, plus ratna odšteta.znam da je apsurdno napadat dolazece generacije ali klica i one koji dolaze na ideju kao danas i ovi ratovi na bazi Nacizma, Fasizma itd...
Power12345
30. septembar 2023. u 05.33
Narod treba da se udruži i zajednički radi na izgradnji mira, prosperiteta i zajedničkog blagostanja. Umesto da razmišljamo o ratu i podstičemo sukobe, trebamo se fokusirati na međusobno razumevanje, dijalog, saradnju i rešavanje problema na miran način. Rat donosi uništenje, patnju i gubitke, dok mir i saradnja omogućavaju napredak i bolje uslove za svakog pojedinca i društvo u celini.
Saradnja između različitih grupa i zajednica može doprineti rešavanju mnogih problema sa kojima se društvo suočava, kao što su siromaštvo, nejednakost, ekonomska kriza, klimatske promene itd... Kroz zajedničke napore, možemo graditi bolju budućnost za sve i promovisati mir kao temeljnu vrednost naših društava.
