Масакр у „сигурном уточишту” УН није био црно-бели догађај, каже ЛУИС Мекензи. Како су борци босански Муслимани постали боље опремљени и обучени, почели су да излазе ван Сребренице, палећи српска села и убијајући њихове становнике пре него што су се брзо повукли у обезбеђење које је обезбедило сигурно уточиште УН. Ови напади су достигли врхунац 1994. и наставили су се почетком 1995. након што је канадску пешадијску чету која је тамо боравила годину дана заменио већи холандски контингент.

Босански Срби су можда имали најтеже наоружање, али босански Муслимани су им парирали у пешадијским вештинама које су биле веома тражене на неравном терену око Сребренице. Како се снег очистио у пролеће 1995. године, Насару Орићу, човеку који је предводио борце босанских Муслимана, постало је очигледно да ће војска босанских Срба напасти Сребреницу како би га спречила да нападне српска села. Тако се он и велики број његових бораца искрали из града. Сребреница је остала небрањена уз стратешку мисао да би, ако би Срби напали небрањени град, то сигурно довело до тога да се НАТО и УН сложе да су ваздушни удари НАТО-а на Србе оправдани. И тако је војска босанских Срба ушетала у Сребреницу без отпора.

Шта се даље догодило је дискутабилно само по обиму. Мушкарци босански Муслимани и старији дјечаци су издвојени, а старци, жене и дјеца су исељени или потиснути у правцу Тузле и безбједности. То је неукусна ствар, али мора се рећи да, ако чините геноцид, не пуштате жене да оду јер су оне кључне за одржавање групе коју покушавате да елиминишете.
https://www.theglobeandmail.com/opinion/the-real-story-behind-srebrenica/article737584/