„Мања група нових досељеника је доиста допловила чамцима низ Дњепар од Кијева до Нове Сербије, али су остали сачекали повратак из Москве потпуковника Јована Шевића и хусарског (коњичког) пуковника Рајка Прерадовића. Маја 1753. царица Јелисавета је донела указ да се досељеници под Шевићем и Прерадовићем населе источно од дњепарске пустиње дуж реке Северног Донеца и између река Бахмута и Лугана, односно између истоимених утврђења која се налазе поред тих река. Та област је названа Славеносербија. И у Славеносербији је одмах основано два пука под командом Шевића и Прерадовића, а ускоро је формирано и 15 рота (чета), што значи и толико нових насеља међу којима се истицао Славјаносербск на Донецу. Место Бахмут је постало главно штабско место, а и бахмутски козачки пук је ушао у састав Славјаносербије. Прерадовић је отишао у Бахмут, а Шевић у Лугањ где ће им бити штабови. Док су очеви боравили у Москви на договорима 1753, на терену су радили припреме њихови синови, официри Георгије Прерадовић и Петар Шевић. Сваки је формирао по десет роти (шанчева), са малом посадом као клице будућих војничких села. (др Лазар Ракић, Цатена мунди)”

„У центру данашњег града Доњецка, на тргу испред општине, налази се споменик посвећен оснивању града Славјаносербска на овом месту пре два и по столећа. Споменик чине три крупне фигуре ратника: два Козака–староседеоца и једног (у 18. веку досељеног) Србина. Изнад споменика је уклесана 1753., година српског оснивања и насељавања Славјаносербије, а испод фигура је текст на три језика. На српском пише: ”НЕМА СВЕТИЈИХ ВЕЗА ОД БРАТСКИХ„. (Сергей Татаринов, Сергей Руденко, Виктор Щербак: ”Сербы в казацкой среде Бахмутской провинции в ХВІІІ столетии„, Артемовск)”

ово су два детаља овог текста објављеног на

http://skr.rs/zXPg

који говори о сеоби Срба за Малорусију(садашњу источну Украјину, тј, Доњецку и Луганску народну Републику) која је епицентар побуне и борбе против украјинских нациста и њихових западних покровитеља.