Гледам ровове по Украјини: па нема ту земље црнице више од 70см, а није баш ни црна? Ко то мени причао: украјински „чернозјем” има га 2м и можеш од њега мастило правити?

Или може бити да борци бирају мало узвишенија места, шумарке, где се нико није гурао да оре.

Иначе истина - баш је све заорано и посејано. Страшно је што од тога Украјинци немају ништа, него продају птчку и кичму: земља се за смешне паре даје у закуп странцима (Мики Костић је неком приликом унајмио 20.000ха за $20.000 годишње, ваљда као заслужни ветеран ЦИА?), ради се са страном опремом и све извози (зато сада закупци вриште - жао им Африке?).

И уопште - житарице нису нека велика срећа за државу. Ту нема људског рада, добро је само за закупца: њему се $ враћа као $ ипо, а закупце ето бира Ленгли. Житарице би ваљале - ако би се извозиле као жу-жу пециво, још боље као говеда, а најбоље као кобасице, готова јела и посластице.

Највише рада улаже се у поврће, премда се техника бори да и зу истисне људске руке. А што се тиче житарица: модерна техника са 8 плугова, са комбајнима широким као брод - прогутала је малог власника, који на 4 хектара и са трактором „Задругар” из 1978. само прави губитке.