NEMACKI PASTOR O SRBIMA
Fridrih Grisendorf

NEMACKI PASTOR O SRBIMA

Propoved koju je odrzao nemacki protestantski svestenik Fridrih Grisendorf godine 1945. u svome selu Everburgu kraj Osnabrika, gde se tada nalazilo na hiljade srpskih zarobljenika.

„... Nasa otadzbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci, Rusi. Možda su imali bolji materijal, vise vojske, bolje vojskovodje. No to je ustvari izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su odneli oni. Međutim, ima ovde među nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogo lepsu, drugu pobedu. Pobedu duse, pobedu srca, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Taj narod su Srbi.

Mi smo ih ranije samo povrsno poznavali. Ali smo takođe dobro znali šta smo mi cinili u njihovoj otadzbini. Ubijali smo na stotine Srba, koji su branili zemlju; za jednog našeg ubijenog vojnika, koji je inače predstavljao vlast okupatora-nasilnika. Pa ne samo da smo to cinili, već smo sa blagonaklonoscu posmatrali kako tamo na Srbe pucaju sa svih strana: i Italijani, i Madjari i Siptari i Bugari i... Znali smo da se ovde među nama nalazi 5.000 Srba oficira koji su nekada predstavljali elitu drustva u svojoj zemlji, a sada lice na žive kosture, malaksali i iznemogli od gladi. Znali smo da kod Srba živi verovanje da ”ko se ne osveti - taj se ne posveti„, i mi smo se zaista plasili osvete tih srpskih mucenika.

Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje ciniti s nama ono sto smo mi njima cinili. Zivo smo zamišljali tu dramu i već smo u masti gledali nasu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanje naših žena, rusenje i razaranje naših domova. Međutim, kako je bilo?

Kad su pokidane logorske zice i kada se 5.000 živih srpskih kostura rasulo slobodno po nasoj zemlji, oni su milovali nasu decu poklanjajuci im bonbone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su dakle milovali decu onih koji su njihovu Otadzbinu u crnoj zvali. Tek sada razumemo zašto je nas veliki pesnik Gete ucio srpski jezik. Sada tek shvatamo zašto Bizmarkova poslednja reč na samrtnoj postelji bese - Srbija!

Ta pobjeda je veca i uzvisenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu čini mi se, mogli su izvojevati i zadobiti samo Srbi, odgajeni u njihovom svetskom duhu i junackim srpskim pesmama koje je nas Gete tako mnogo voleo...

Ova pobeda će vekovima živeti u dusama Nemaca, a toj pobedi i Srbima koji su je izvojevali, zeleo sam da posvetim ovu moju poslednju svestenicku propoved”.

Srbija u vremenu

Sudbina je tako htela,
Da opuste Srpska sela,
Kad nestase lepa sela,
iscezose i posela.

Gradovi se prepunise,
fabrike se napunise,
braca neka dojurise,
Srpsku zemlju une-redise.

Kad je posla ponestalo,
predjose na hladno pivo,
a zatim se sve svalilo,
na bezumlje i blesavilo.

Krenuo je voz za spolja,
zarasla su nasa polja,
demokratska lepa volja
odrece se i Kosova Polja.

Predadose Srpske generale,
sve u ime internacionale,
trosak skoci iznad skale,
stigose i nove ale pa vataju neke zjale.