zlatiborac: „ali ne mogu da se odlucim odakle da pocnen...”

Pa evo, bracela, da pripomognem sa moja dva, među ostalim, nezaboravna dozivljaja iz mladjih dana:

(1) Prosao sam kroz par najzloglasnijih državnih zatvora (San Quentin, Corcoran, Folsome,...) dok sam živeo u Calif.

(2) Proveo Bozic (12/25: 1990) na LBJ Ranch, Johnson City, Texas.

Evo jednog nezaboravnog dozivljaj sa putesestvija našim RViem sirom USA i delom CAN/ON:

„Evo da se dotaknem i nekih detalja oko toga.Model kampera po samoj slici je kao autobus (Class-A) koji se mogu videti po putevima sirom USA/CAN. Nas model ”HR/Holiday Rambler Vacationer„ je bio 10.5 m duzine, 3.7 m visine, i oko 11 tona tezak, zavisno koliko se šta nosilo za put po onom; - nek se nadje, zlu ne trebalo.:).

Ovo navodim da bi bilo jasnije na šta smo neki put nailazili, po silasku sa auto puteva, na sporednim deonicama koji povezuju manja mesta i sela starijim pokrivenim drvenim mostovima. Prolazna visina ispod krova tih mostova su bila niza od visine kampera pa smo zbog toga morali kilometrima zaobilaziti da bismo stigli do lokacije gde smo bili naumili. Doduse, to nam nikad nije smetalo, jer nigde nismo bas morali stici na 'vreme' već onako 'polagacko' - penzionerski.

Za sedam (7g.) proputovanja bilo je pretezno lepih dozivljaja, a bogami i nekih kojih se nerado secam kao kad mi se motor pregrejao i stao na putu za Austin na sredinu vise trake raskrsnice ispod nadvoznjaka u Dallasu (I-30 & Houston) bas pri kraju radnog dana. Taj sat i nešto vremena cekanja dok me shleper nije odvukao do najblize g servica nikad neću zaboraviti jer sam svakog momenta ocekivao da će me neko od pozadi, ili sa strane, udariti od prezakrcenog saobracaja i nervoznih vozaca. I za svo to vreme za prvi 15-20 minuta ni policijska kola nisu bila da regulisu saobracaj i ako su bili obavesteni ne samo od mene već verovatno i mnogih drugih umornih vozaca.

I dok ovo piskaram nekako se osecam neravnodusnim o samoj pomisli kako se sve to moglo zavrsiti.

To je bilo 6/2011 i nepovratilo se!”

Mudrijas: „Santa otvorio temu da promovise knjigu”

Jel ti to po onom?

(1) tudji uspeh se teško prašta, među našim sa brdovitog Balkana, najcesce i omalovažava.

(2) Možeš biti dobar ali ne bolji od mene,

Bez politiziranja teme, molicu lepo.

Copy/paste sa mog bloga:

Pa da nastavimo (kako bi to bracela zlatiborac kaz'o), još nešto iz naftalina u vezi ribolova gde sam pre par godina bio 'strastveni' ribolovac sa najcescim uspehom da donesem 'spremljenu' ribu iz nekog fast food restorana umesto onu mokru iz jezera.

„Kao prvo, studiozno (sam) proucavam (čitaj, cituckam tu i tamo po netu) sve i svja što se može naći u vezi bogatog ribolova; tacnije, od ribolovackog stapa pa sve do onog što se nadje na kraju kanapa (rattle snaps, crankbaits, jigs, etc.). Za prevod 'po naski' će te morati sami, jer zaista ne znam kako se sve to u danasnje vreme naziva dok iz onog vremena iz kojeg još po nešto pamtim, tog nije ni bilo među pecarosima iz mog starog komsiluka na nedalekoj reci Zlatici (Aranka).

Poznato mi je da svo to 'proucavanje' koju vrstu stapa i kanapa, na kojoj dubini i temperaturi vode se ribe love kao i koji je najbolji mamac za koju vrstu ribe izabrati ne vredi mnogo bez prakse, ali mora se odnekud početi pa ukoliko opet i 'omanem' u hvatanju riba biće to vise iz drugih razloga nego da nisam bas toliko - nacitan ribolovac! :)

Ukratko, svu ribolovacku opremu sto imam je preporucena od profesionalnih znalaca ribolovackih vestina (čitaj, prodavci iz prodavnica sportskog ribolova:). Svaki put kad navratim u prodavnicama (tacnije, molovima) ribolovackog pribora nikad ne izadjem a da mi nisu ruke pune kojekakvih plasticnih kesa sa svakojakim 'djakonijama' ovog ili onog za uspesan ribolov preporucenim od prodavaca. Doduse, mnogo čega od tog pribora (vestacki mamci, udice...) se izgube kad umesto ribe se zakace za podvodno siprazje i kojekakve trave pa jedino rešenje je preseci kanap i navezati drugi mamac, čak koji i nisu tako jeftini!

Bilo kako da 'bidne' (sto bi moja pokojna baba Kovjena rekla, vece zadovoljstvo mi je biti u camacu (sa suvim carapama umesto mokrim kada sam bio ispao iz camca na sred jezera :-) nego vracati se kuci sa nekom ulovljenom ribom.

Za vas koji ste daleko bolje upoznati sa temom ovog mog piskaranja, pogledajte prilozene linkove sa kojih se može videti u cemu je svaki ovdasnji ribolovac vise nego - upoznat.

Ulovljena riba od 70 lbs (32 kg.)
https://www.youtube.com/watch?feature=endscreen&v=b_pr_mX3NUE&NR=1
https://www.youtube.com/watch?v=oGqUM-Qy4tY
*
Ulovljena (pa pustena!) riba od 154 cm.
https://www.youtube.com/watch?v=CBh8LMVgXVw
*
VIDEO ZAPISI: UPUTSTVO KAKO POSTAVITI MAMAC...https://www.youtube.com/watch?v=-GZLV2F1fvQ
https://www.youtube.com/watch?v=Jl_PDS62kws
*
PECAROSKI PRIBORI:

STAPOVI
Fishing roads combos
http://tinyurl.com/cspd6nc

VESTACKI MAMCI ZA SOMOVE
Crank baits for bass
http://tinyurl.com/dx2dv8k

Spinning wheel
http://tinyurl.com/dycu4tu

VESTACKI MAMCI…. Fishing lures
http://tinyurl.com/cbjy93w
*
RIBOLOVACKI REGIONI:
USA: Fishing regions
http://tinyurl.com/bv5fmob
*
REKA/JEZERO IZ NAšEG (Nashville) - KOMSILUKA:
Old Hickory Lake
http://tinyurl.com/bu2398o
”

„ova tatasturA dobila virus”

Odma tu tastaturu 14 dana u izolaciju (ili nove naocare)!

Alal vam vera, pravi srećkosi živite u 'multicultural' komsiluku dok ja ovdeka sam jedini dodjos medj' domorodcima, doduse, i to im je vise nego dovoljno čim im odgovorim na pitanju; where're you from, ne zbog akcenta, već zbog geografske lokacije bivše mi rodnog kraja.

Prep[oruku gde da nadjes Moonshine?

„pa sam mislio da mi preporucis kao stariji i iz tenesija, sigurno bolje znaš od mene”

Oops, sorry pravda, nisam ti 'prepporucio ni jedan brand jer slabo, skoro nikako, ne pijem alkohol osim na dan Sv. Nikole i još po koji praznik, prakticno' može se izbrojati prstima jedne ruke.

Još jedan prilog iz naftalina:

Monday, March 3, 2014
WOODCRAFT: Nove 'igracke'

Od zadnjih skoro deset godina od mog odlaska u penziju ova prolecna sezona će biti prva bez pripreme na neka duza putovanja RViem sirom USA, ili jurcanjem po jezeru motornim camcem trazeci povoljnije lagune za mirnim pecanjem i slusanje cvrkut ptica. Takođe u nastupajucoj sezoni, tacnije krajem ovog meseca, ocekujem da ću dopuniti listu dosadasnjeg nacina 'penzionerskog dzabalebarenja' (putovanje, pecanje, citanje i peskaranje...) sa novim hobijem iz 'woodcraft', tj. obradu drveta za ukrasne predmete, decije igracke, i koje šta za bastu i oko kuce.

Ovaj novi 'hobi' možda nekome vise lici na rad nego neko lezerno/opusteno trosenje viska slobodnog vremena, ali za mene radeci sa drvetom je novina i daleko vise zanimljivo nego sto sam to ikada ocekivao obzirom da se sa 'drvenarijom' do skoro nisam bavio. Svo moje dugogodisnje prakticno i akademsko iskustvo je vezano za procesnu tehnologoju metala (u zadnje dve + decenije CNC tehnologijom).

Možda je upravo ta ne srodnost između structure i obrade metala i drveta da mi je pobudilo interesovanje da se malo dublje upustim u nešto sto mi je sve do skoro bilo potpuno nepoznato. Ili je upravo razlog sto je daleko sira mogućnost praviti nešto za unucade i kucne potrebe od drveta nego metala, no bilo kako da je, u toku sam opremljanja moje domaće radionice novim alatom sa kojim ću se moći nositi većim izazovima mog novog hobija nego sto sam to mogao do sada.„
-------
PS - Samo da dodam i ovo; sve to što se bilo skupilo od alata sa kojim sam se sluzio praveci kojekakve stvarcice za unucade, danas su ti unucadi zanimaju drugim stvarima, pretezno elektronskim, a istini za volju, i sam sam 'prerastao' da se zanimam tu sa nekom drvenarijom.

Sav taj alat, a ima ga podosta, je u mojoj jednoj odvojenoj garazi (oko 75m2) sa kojim se većinom sluzi moj 'majstor' za održavanje biznisa.
”

Iz Arhive:

Saturday, June 27, 2015
Osvrt na zadnju posetu rodnom kraju...

Upravo se priblizava još jedna ‘jubilarna’ godisnjica iz mog emigrantskog zivota sem sto ovog puta se to dozivljava vise sa setom nego nekim posebnim uzbudjenjem i još manjim ocekivanjem da će se isti dogadjaj ponoviti kao sto je to bilo ranijih godina bezbroj puta.

Naime radi se o ovome. Od osmog jula pa do sesnajstog 2010te godine sam bio posetio stari kraj po prvi put (posle 26g.!) gde se po mnogo cemu stara narodna uzrecica potvrdila da sa; - vremenom sve se menja, i da vise ništa nije kao sto je nekada bilo. Od samog sletanja na beogradskom aerodromu svi mi putnici prošli smo bez carinske kontrole dok mi je uniformisana sluzbenica na salteru sa osmehom (u znaku dobrodoslice ali bez reci) udarila pecat ulaska u zemlju.

Na salteru Rent-A-Car ljubazan mladji sluzbenik je bez oklevanja pronasao moju rezervaciju iz USA (tip kola i za koliko dana), ali prilikom moje predaje vozacke dozvole ispostavilo se da sam ‘prestar’ (po vazecim propisima) da vozim po SRB i da će morati da porazgovara telefonom sa sefom ‘šta da uradi sa mnom’ jer sam preko dozvoljenih 70g. (tacnije 71g. i 8 meseci). Na moje pitanje kako mi to nije primeceno kada sam bio rezervisao kola nije mi odgovoreno već sam po ‘sefovom’ blagoslovu (bez ikakve nakanade!) ipak dobio kola Renault, ne kola koja sam bio rezervisa već šta je bilo pri ruci.

Na putu za Coku imao sam nameru da svratim i posetim starog druga u N. Sadu, ali pri prilasku okolini grada radovi na putu su bili u punom jeku i bez ikakvih oznaka za izlazak sa puta te sam bio promasio izlaz sa nekih desetak kilometara sve do prve benzinske stanice gde su me uputili kako da se vratim nazad (ilegalnim zaokretnom na autoputu, jer prelazne rampe nije bilo nigde na vidiku). Voznja po gradu je bila prilično ‘izazivajuca’ i ako sam iskusan vozac po većim gradovima USA, ali vozacki mentalitet pojedinih vozaca po gradu N.S. u uporedjenju sa vozacima Los Angeles-a, S.F. ili NYC je bio za mene vozeci po N.S. najblaze receno neuporedivo - zamoran. :)

Posle krace posete drugu i njegovoj familiji konacno stizem u kasnim vecernjim satima i do destinacije gde me je cekala sestra (koja je bila isto u poseti iz Calif.) sa komsinicom sedeci na klupi ispred kuce. Sledećeg jutra prvi utisci su mi bili prakticno zapanjujuci kako su drveca bila razgranata (drvoredi, tj. drveca su bili skoro spojeni i ako su svojevremeno bili prilično rastavljeni). Sledeći ‘dozivljaj dana’ je bio da izuzev jednog starog mi druga ni jednog od vecine ostalih poznanika i prijatelja nisam prepoznao u susretu na pijaci ili prolazu jer je vreme bilo učinilo svoje. Iz kratkih razmena o zdravlju i familijama sve se svodilo na potsecanje iz davne proslosti, o našim sinovima i kcerima koji su i sami već odmakli u godinama zivota, i pridoslim unucadsima dok o najnovijim novostima dana iz sredina u kojima smo proveli zadnjih 26 godina nisu bile ni dotaknute a kamoli ‘razglabane’ kako to obično biva kad se covek nadje među ‘svojima’.

Taj cin prisutnosti ‘među svojima’ ma kolko da je bio ispunjen pozitivnim osecanjem i zadovoljstvom u susretu sa ‘starim drustvom’ i poznatim sokacima ipak svaki susret i pozdravljanjem sa ‘dovidjenja’ je bio prozet vise tugom nego osecanjem da ćemo se zaista opet negde ponovo sresti.

Kao sto rekoh, vreme je učinilo svoje kad se covek oseca većim strancem u svom rodnom kraju nego u zemlji gde je proveo 2/3 svog zivota, gde je sve ostalo (osim svog maternjeg jezika, par oronulih kuca, i starih sokaka i grobovi svojih predaka) postalo prakticno nepoznato.

Ipak tih osam dana (zvanicno po pasosu) ili sest dana proputovanja po mestu i okolini gde sam bio odrastao i odakle sam se bio otisnuo u ‘beli svet’ davne 1964te su ostavile u meni nezaboravan utisak, i mada bih (po nekad) pozeleo da se opet nađemi prosetam (tacnije, provozam) starim drumom i zastanem pokraj njiva sa rascvetanim suncokretom i nadisem mirisom kamalice.

Sanse za tako nešto su vrlo male, tim pre ukoliko i dalje postoji restrikcija (iz 2010te) da se kola u SRB NE rentaju starijim od 70 godina ivota?!