Jedan u nizu clanaka-spisa iz kolekcije „Knjige Svadtare” iz
prasnjave riznice...:

VISOKA ŠKOLA MARIFETLUKA

Objavljeno u Politici, 29. novembra 1958.

.

Podaci za scenografa: Kafana u kasabi. Vrijeme jesenje. Džezve, ljudi, opušci. Na zidu slika: Srpsko-bugarski rat, izdanje knjižare Tome Jovanovića i Vujića, Beograd, Zeleni vijenac. Preštampavanje zabranjeno. Sat, jedna metla, jedan kalendar. Godina 1958. Broj lica proizvoljan.

Ovu priču ispričao je kafedžija.

Davno i davno za turskog vakta i zemana, bilo nekakvo momče. Dobro se vladalo i dobro školu učilo. Skupiše poslije para i poslaše ga u Stambol na najviše škole. Tamo je i dalje učio kod čuvenih hodža i uleme. Učio je godinu, tri, pet i izučio. Bio je najbolji đak. Dadoše mu diplomu. Bilo je vrijeme da se vrati u svoj daleki vilajet i među svoje neuke ljude. Oprosti se od svojih jarana i od svojih učitelja. Kad se opraštao od najmilijeg učitelja, učitelj mu reče:
– Dobro bi bilo, o Sulejmane, da ostaneš još tri godine kod mene.
– Zar nisam bio tvoj najbolji đak i zar nisam sve izučio?
– Bio si najbolji đak i sve si izučio. Naučio si Kur’an, koliko i ja, i izučio si sve molitve… To je mnogo, ali nije dosta, o Sulejmane, ostani još tri godine, drag si mi, htio bih da naučiš još i marifetluke. Sve sam te učio, samo te marifetluke nisam naučio.
– Kakve marifetluke! Zar poslije nauke marifetluci! – planu momče, naljuti se i ode od svoga učitelja.
– Kajaćeš se, o Sulejmane – isprati ga učitelj.

Putovao je dugo i dugo. Zaboravio je i na Stambol i na učitelja. Jednoga dana osvanuo je u nekoj kasabi, možda baš i u ovoj. Bio je skromna izgleda i odijela kao i svi pametni i učeni ljudi. Niko ga nije ni primjećivao. Njegovo bogatstvo bilo je u njegovom znanju.

Bio je petak i ljudi su išli u džamiju da se pomole. Pošao je i on. Stao je na molitvu sa ostalima.

Hodža što ih je u molitvi predvodio bio je prost i neuk čovjek i sve molitve je pogrešno izgovarao i pokrete pri molitvi pogrešno činio. Naše momče se odmah izdvoji, ode na sasvim drugi kraj džamije, i poče se moliti odvojeno od ostalih. Tako skrenu pažnju na sebe.

Kada su izlazili iz džamije, priđe mu jedan čovjek:
– Zašto si se maloprije izdvojio na molitvi i otišao od nas?
– Vaš hodža je neznalica i pogrešno čita molitve. Zašto da moja duša pati u paklu! – odgovara Sulejman.

Onda mu pristupiše još četvorica-petorica i isto ga upitaše. On svima isto odgovori. Najkrupniji među njima opali mu šamar, jedan, pa drugi, i reče:
– Mi se ovako dvadeset godina molimo i nama je dobro. Ko si ti da kažeš da nam je sve to bilo uzalud! Ko si ti da možeš da kažeš da su naše molbe i molitve propale?!

Poslije ga istukoše i ostali. Hodža se smješkao.

Kada je ležao sam u jarku iza džamije, sjeti se Stambola, svoje škole i svoga najmilijeg učitelja. Odluči da se vrati. Opet je dugo putovao.

Učitelj mu se obradovao. I on nastavi školovanje. Tri godine je učio marifetluke. Poslije tri godine ponova je krenuo u svoj daleki vilajet.

Put ga je naneo opet u onaj isti grad. Opet je bio petak. Opet su oni isti ljudi išli u džamiju. Opet je bio onaj isti hodža. Samo je on sada bio drugi čovjek. Njegova košulja bila je od svile. Njegovo odijelo bilo je od kadife. Njegove brojanice bile su od ćilibara. Njegov štap bio je od abonosa. Njegova brada mirisala je na mošus. Na glavi je nosio veliku bijelu čalmu kao kalifa.

Kada primijetiše njegovo odijelo i njegovu čalmu ljudi se pomakoše sa svojih mjesta i ponudiše mu počasno mjesto ispred svih. Počela je molitva i onaj isti hodža je ponavljao one iste greške. Možda je sada bilo i više grešaka, ali mudrom i otmenom putniku nije ni padalo na um da prekine zajedničku molitvu i da se izdvoji.

Poslije molitve svi pogledi bjehu uprti u otmenog i pobožnog putnika koji ima veliku bijelu čalmu kao kalifa. Zamoliše ga da ih blagoslovi.

Dostojanstveno se popeo na mimber, dugo je gledao svoju mirišljavu bradu i rekao:
– Čujte me, o dobri ljudi! Neka je blagoslov Božji na vama. Mnogo sam divnih hramova Božjih vidio i u njima se Allahu smjerno klanjao. Ima, zaista, na svijetu i bogatijih, i većih, i ljepših džamija od vaše. Pa ipak, dosad ne naiđoh ni u jednoj kući Božjoj na tako učena čovjeka kao što je ovaj vaš časni hodža. Niti ikada čuh tako uzvišenu molitvu kao ovdje danas. Ako na zemlji još živi iko od Muhamedovih potomaka, to je ovaj sveti čovjek ovde. Allah mi je uslišio želju i doveo me pred lice Muhamedovog potomka. Neka je ovaj sveti čas nezaboravan.

Maši se poslije za džep, izvuče maramicu i iz maramice komadić čiste vate. Onda nastavi:
– Najveća sreća će biti za mene ako mi ovaj sveti čovjek dozvoli da uberem jednu dlaku iz njegove brade i ponesem je uz svoje srce. Od nje se ni ja ni moji potomci nećemo razdvajati do sudnjega dana.

Hodža je pristao. Hodži su bile suze u očima. Hodža je bio uzbuđen. Svi su bili uzbuđeni.

Otmeni putnik je dlaku uzbrao. Dlaku je uvio u namirisanu vatu, vatu je uvio u svilenu maramu, svilenu maramu privio je oko srca.

Prilazili su sada i drugi. Stidljivo i snebivajući moliše i oni hodžu da mu iščupaju dlaku iz brade. Neki su odmah tražili dvije.

Toga dana bilo je u džamiji mnogo svijeta. Hodžina brada nestajaše polako. Hodža se u jednom času usprotivi. Onda mu priđe onaj najsnažniji i reče da je on njihov hodža i da je i njegova brada njihova brada, a ne njegova brada. Kada se hodža ponovo usprotivi oboriše ga na pod i svaki je čupao koliko je htio.

Neki su uzimali i za prijatelje i za daleke rođake. Svako je hteo da ima dlaku iz brade Muhamedovog potomka.

***

PRVI gost je rekao: Daj mi sad jednu kafu!

DRUGI gost je rekao: Šta je bilo dalje?

TREĆI gost je rekao: Ovo bi trebalo da neko zapiše.