Протојереј Георгије Флоровски

Критика због незаинтересованости за догмате

Митрополит Евлогије је размишљао о оживљавању религиозних осећања међу Русима, у Русији и у дијаспори, у почетним годинама руске емиграције. Oчигледна чињеница је буђење религиозних осећања. Шок од трагичних догађаја, несигурност, неизвесност, патња и страх су заједно узроковали ову ренесансу. Међутим, шта је у ствари прави разлог који је привукао Русе Цркви? Догме или Православно учење? Право питање, каже Митрополит, али овакво питање може да се односи само на раније векове, а посебно на византијско раздобље у Грчкој, а никако у Русији. Било је то време када су чак и лаици били дубоко заинтересовани за питања православне вере. Митрополит је говорио да Руси са изузетком неколико учених богослова, још увек нису досегли тај ниво на коме би могли да се ухвате у коштац са неким догматским проблемима, јер у ствари и нису били заинтересовани за њих. Митрополит даље размишља, како је Црква била крива што није међу верницима распиривала љубав и интересовање за богословље. По његовом мишљењу, прави разлог за губитак интересовања за догмате међу Русима је био тај што нису били ни неговани у том смеру, а нису ни разумели теоретско гледиште остварења и утеловљења црквених идеала у животима људи. Изнад свега, они чувају обредни аспект религије, лепоту богослужења, иконе, певање, итд. Митрополит се трудио да објасни психолошку и образовну вредност обреда. Чак је додао да сви обреди и нису баш довољно разумљиви и да људи не знају шта је права истина која се пројављује и символично се показује у обредима. Ипак, Митрополит закључује да су обреди сами по себи опипљиви и активни, узвишени и надахнути, без обзира на њихово само значење.

Ако је овај Митрополитов опис, реалан опис руског приступа хришћанству, онда се отвара простор за расправу. Митрополит је овакво стање дефинисао као типично стање у Руској Цркви. Такво становиште су чврсто бранили многи писци који су говорили да Руси нису учили хришћанство из Светог писма, већ из Житија светитеља. Такође су се бранили тиме да хришћанство није учење, већ је живот. Православље се не односи на догматске системе, већ на сам живот. Они не схватају Истину умним промишљањем, већ преко созерцавања срцем. Православно учење би могло да се посматра не као систем, већ као символ, обред и иконе. Тачно је ако кажемо да на православном Истоку не постоји теорија хришћанства, већ уместо тога постоје, светитељи, иконе, поезија, итд.

Ни православац, а ни римокатолик неће да негира основну важност светог обреда и живота светитеља. Шта је то што збуњује у малопређашњем становишту, искључивост или нагласак на не-него? Неко може да се запита зашто су доктринарни систем и умно созерцавање тако пажљиво ограничени, хладно и презриво умањеног значаја и углавном заједно склоњени. У сваком случају, ово пренаглашавање на „уметнички” аспект обреда није у складу са исконским предањем православне уметности. И ако неко буде упућен на православну химнографију и иконе, то је зато што је на тај начин отелотворена и исказана потпуна „теорија хришћанства”. „Теорија” значи изнад свега „созерцање”, као уочавање и визија, поетско уочавање и интелектуална визија. Према православној духовничкој пракси, Ум је владајућа моћ унутарњег живота, „to hegemonikon.” Традиционална источна православна химнографија, коју су Руси наследили од Грка, није само поетска и није писана само емоцијама, већ је израсла из трезвеног и реалног живота. У ствари, то је висока поезија, „метафизичка” или више „богословска” која без сумње, понекад користи богословску терминологију. У ствари, неке од највећих песама источне Цркве су једноставне парафразе догматских дефиниција: Син, који је рођен пре свих векова од Оца, без мајке, и који није претрпео промене или мешања или раздвајања, него је сачувао у пуној особености природе (Догматик и Богородичан, 3.гласа) Ово је заиста прави Халкидонски орос, који подразумева богословско разумевање. Исправно је рећи да су Православне иконе у ствари, „догматски споменик” (В. В. Болотов). Иконе сведоче исту Истину која се дефинише као учење, а следујући Седмом васељенском сабору, морају да буду усмерене овим догматима. Укратко, овде не постоји размимоилажење: не – него. Наравно, догме морају да живе и не треба да буду ограничене самим апстрактним мишљењем, јер на тај начин може доћи до обмане која ће да поремети не само учење, већ и живот. Ова навика раздвајања је изобличавања самог живота. Неко не би могао да раздвоји духовност од богословља светог Јована Дамаскина или светог Григорија Назијанзина. Било је и оних који су избегавали да кажу да је главно средиште духовности оца Јована Кронштатског промишљено апстраховано из његовог богословског образовања. Светост је у православном предању увек богословски тумачена, а не у категоријама аскетизма или емoтовног усхићења. Тумачена је категоријама духовне трезвености и уравнотежености, у вери у Истину.