„А сјутрадан ВИДЈЕ ЈОВАН ИСУСА гдје иде к њему, и рече: ГЛЕ, ЈАГЊЕ БОЖИЈЕ КОЈЕ УЗЕ НА СЕ ГРИЈЕХЕ СВИЈЕТА.”

Свето Јеванђеље по Јовану 1,29

„Очистите дакле стари квасац, да будете ново тијесто, као што сте пријесни; јер и ПАСХА НАША закла се за нас, ХРИСТОС”

Коринћанима посланица прва (светог апостола Павла )5,7

„Него скупоцјеном КРВЉУ ХРИСТА, као безазлена и пречиста јагњета”

Прва саборна посланица (светог апостола Петра )1,19

https://tinyurl.com/ydemkf8y
Дванаеста година била је код Јевреја преломна година између детињства и младости. Навршивши ту годину јеврејски дечак прозван је сином закона, а такође и Божјим сином. Пружене су му нарочите могућности за верску поуку, а од њега
се очекивало да узме удела у светим празницима и обредима.
У складу са овим обичајем Исус је у своје дечачко доба у време Пасхе посетио Јерусалим. Јосиф и Марија, као и сви верни Израиљци, ишли су сваке године да присуствују Пасхи, а када је Исус навршио потребне године и Њега су повели са собом.

Постојала су три годишња празника, Пасха, Педесетница и Празник сеница, када су сви људи у Израиљу били обавезни да се појаве пред Господом у Јерусалиму.

Од ових празника, Пасхи је присуствовало највише људи. Многи су долазили из свих земаља по којима су Јевреји били расејани. Из сваког дела Палестине поклоници су стизали у великом броју. Путовање из Галилеје трајало је неколико дана и путници су се здруживалиу велике групе ради друштва и заштите. Жене и старе особе возили су уз помоћ волова или магарцима стрмим и камени тим путевима. Јачи људи и млади путовали су пешке.

Време Пасхе одговарало је крају марта и почетку априла и цела земља била је ведра од цвећа и радосна од птичије песме. Дуж целога пута било је знаменитих места из историје израиљског народа, и очеви и мајке причали су својој деци о чудима која је Бог у давна времена учинио за свој народ. Време путовања прекраћивали су песмом и музиком и када су се јерусалимске куле најзад показале на видику, сви гласови удружили су се у победоносну песму:

»Ево стоје ноге наше
На вратима твојим Јерусалиме! Нека буде мир око зидова твојих, И честитост у дворима твојим!«
(Псалам 122,2–7)

Светковање Пасхе почело је са настанком јеврејског народа. Последње ноћи свога ропства у Египту, када је изгледало да нема никаквог знака ослобођења, Бог је наредио да се припреме за брзо ослобођење. Он је опоменуо фараона о коначном суду над Египћанима и Он је дао упутства Јеврејима да своје породице окупе у својим домовима. Пошто су попрскали довратнике крвљу закланог јагњета, требало је да поједу то печено јагње, са бесквасним хлебом и горким зељем. »И овако једите«, рекао је Он, »опасани, обућа да вам је на ногу и штап у руци, и једите хитно, јер је пролазак Господњи«. (2. Мојсијева 12,11) У поноћ су убијени сви првенци међу Египћанима. Тада је цар послао поруку Израиљу: »Устајте, идите из народа мојега... и отидите, послужите Господу, као што говористе.« (2. Мојсијева 12,31) Јевреји су изашли из Египта као независан народ. Господ је наредио да се Пасха светкује сваке године.

»Кад вам реку«, казао је Он, »синoви ваши: Каква вам је то служба? Реците: Ово је жртва за пролазак Господњи, кад прође куће синова Израиљевих у Мисиру убијајући Мисирце.« Тако је из поколења у поколење требало да се понавља прича о овом величанственом избављењу.

Рабини су знали да Исус није био поучаван у њиховим шко- лама, а ипак је Његово разумевање пророчанства далеко надмашивало њихово знање. Они су разабрали да овај мисаони галилејски Дечак много обећава. Пожелели су да Га придобију за свога ученика, да би постао учитељ у Израиљу. Желели су да преузму на себе Његово васпитање осећајући да тако особит ум морају лично обликовати.

Исусове речи покренуле су њихова срца онако како никада нису била покренута речима са људских усана. Бог је желео да да светлост овим вођама у Израиљу и Он је употребио једино средство којим је могао да допре до њих. У својој охолости њима је било испод достојанства да признају да могу примити поуке од било кога. Да се Исус појавио и покушао да их учи, они би охоло одбили да слушају. Они су сами себи ласкали да су Га поучавали, или у најмању руку проверавали његово познава- ње Писма. Исусова младалачка скромност и љупкост растерала је њихове предрасуде. Њихови умови несвесно су се отворили Божјој речи и Дух Свети говорио је њиховим срцима.

Они су морали да увиде да њихово очекивање Месије није подржано пророчанством; али нису хтели да се одрекну својих теорија које су ласкале њиховом частољубљу. Никад не би при- знали да су погрешно схватили Писма, сматрајући се њиховим тумачима. Од једног до другог кружило је питање: »Како овај младић зна, а није се учио?« Видело је светлело у тами, али »та- ма га не обузе«. (Јован 1,5)
У међувремену Јосиф и Марија били су веома збуњени и ражалошћени. Приликом напуштања Јерусалима, изгубили су Исуса из вида и нису знали да је остао. Земља је тада била густо настањена и каравани из Галилеје били су веома велики. Када су напуштали град владао је велики метеж. Задовољство путовања са пријатељима и познаницима обузело је њихову пажњу па на путу, све до ноћи, нису приметили Његов нестанак. Када су застали да се одморе, недостајала им је рука помоћница њи- ховог Детета. Претпостављајући да се налази са њиховим друштвом, нису бринули. Иако је био млад, имали су безусловно поверење у Њега, очекујући да ће Он, када буде било потребно, бити спреман да им помогне разумевајући њихове жеље, као што је то увек чинио. Сада су се њихова страховања пробудила. Узалуд су Га тражили по целом свом друштву. Протрнули, сетили су се како је Ирод покушао да Га уништи још док је био мало дете. Мрачне слутње испуњавале су њихова срца. Горко су пребацивали себи.

Вративши се у Јерусалим, наставили су трагање. Следећег дана, када су се умешали у мноштво поклоника у Храму, њихову пажњу привукао је један познати глас. Нису се могли преварити, ниједан други глас није наликовао на Његов, тако озбиљан и срдачан, а ипак толико милозвучан.
Нашли су Исуса у рабинској школи. Иако су били радосни, нису могли заборавити своју жалост и забринутост. Када је пoново био са њима, мајка је изговорила речи које су садржале прекор: »Сине, шта учини нама тако? Ево отац твој и ја са страхом тражимо те.«

»Зашто сте ме тражили«, одговорио је Исус. »Зар не знате да мени треба у оном бити што је Оца Мојега?« А пошто је из- гледало да нису схватили Његове речи, Он је показао горе. На његовом лицу била је светлост којој су се чудили. Божанство је блеснуло кроз људску природу. Када су Га нашли у Храму, слушали су шта се догађало између Њега и рабина и били изненађени Његовим питањима и одговорима. Његове речи покре- нуле су низ мисли које никада неће бити заборављене.

Питање које им је упутио садржи поуку: »ЗАР НЕ ЗНАТЕ«, рекао је, »ДА МЕНИ ТРЕБА У ОНОМ БИТИ ШТО ЈЕ ОЦА МОЈЕГА?« Исус је био заузет послом који је дошао да обави на овом свету, али Јосиф и Марија занемарили су свој посао. Бог им је указао велику част поверавајући им свога Сина. Свети анђели управљали су током Јосифовог живота да би сачували Исусов живот. Међутим, они су Га цео један дан изгубили из вида, иако ни за тренутак нису смели да Га забораве. Када је отклоњена њихова брига, нису окривили сами себе, већ су на Њега свалили кривицу.

За Исусове родитеље било је природно да Исуса сматрају својим дететом. Он је свакодневно био са њима и Његов живот умногоме је био сличан животу остале деце па им је било тешко да схвате да је Он Божји Син. Били су у опасности да не цене благослов који им је дат у присутности Искупитеља света. Бол изазван њиховим одвајањем од Њега и благи укор који су садржале Његове речи, били су одређени да у њихову душу утисну светост онога што им је поверено.

У одговору мајци, Исус је по први пут показао да разуме свој однос према Богу. Пре Његовог рођења анђео је рекао Марији: »ОН ЋЕ БИТИ ВЕЛИКИ, И НАЗВАЋЕ СЕ СИН НАЈВИШЕГА, И ДАЋЕ МУ ГОСПОД БОГ ПРЕСТО ДАВИДА ОЦА ЊЕГОВА; И ЦАРОВАЋЕ У ДОМУ ЈАКОВЉЕВУ ВА ВЕК.« (ЛУКА 1,32,33) Ове речи Марија је сачувала у срцу, па иако је веровала да ће њено дете бити Месија у Израиљу, ипак није схватила Његов задатак. Сада није схватила Његове речи, али је знала да је порицао своје сродство с Јосифом и прогласио Себе Сином Божјим.

Исус није занемаривао везу са својим земаљским родитељима. Он се из Јерусалима вратио са њима и помагао им у њиховом животу испуњеном тешким радом. Кријући у срцу тајну своје мисије, понизно је чекао одређени тренутак да отпочне свој рад. Пошто је препознао да је Божји Син, Он је у току наредних осамнаест година потврдио своју везу која Га је спајала са домом у Назарету, извршавајући дужност сина, брата, пријатеља и грађанина.

Bok...

Donjom glavom?

Štrc...