„”„”
Ранка Инga Студић након 17 година добила позив: Ваш син није мртав, већ продан

Ранку Ингу (46) и Здравка Студића (50) из Сарајева, који већ годинама живе на Исланду, као гром из ведра неба погодио је анонимни телефонски позив у којем је непозната жена тврдила да је њихов син - који је наводно умро при рођењу - жив и да се налази у Швајцарској гдје је продат људима који тамо живе.

Судбински позив се десио у октобру 2009. године. Од тог тренутка се у животу Студића родила нова нада. Ових дана је швајцарски дневник „Блик” објавио њихову потресну причу са циљем да се анимира тамошња јавност не би ли сазнали нешто више о сину који би данас требало да има 21 годину.
Телефонски позив

- Јако се тешко носим са овим, а поготову ових посљедњих дана. Уморна сам психички, јер стално пратим форуме, странице, све што се пише у медијима. Многи су се укључили, тако да вјерујем у људски род, вјерујем да ће неко или чак можда наш син да се јави ако негде нешто прочита - каже Ранка у телефонском разговору за франкфуртске „Вести” из далеког Коупавогира, мјеста у близини Рејкјавика.

- Жена која ме је позвала рекла ми је дословце: „Јесте ли Ви Ранка Студић, избјеглица из Сарајева, која се породила у Јагодини, 7. јула 1992. године у шест сати увече? Ваше дијете је живо, његово име је Ратко и живи у Швајцарској, продат је добростојећој породици која га је усвојила.” Непозната жена је одмах прекинула везу не рекавши ко је и без трага о позиву или могућности да нешто више сазнају.

- Ранка, која је све ове године вјеровала да је њено дијете живо (мада јој је мало ко вјеровао) каже да никоме није помињала вријеме које је далеке 1992. године видјела на великом сату у сали гдје се порађала. „То је неко ко сигурно зна или је учествовао при мом породу. Њен глас је био уморан и звучао је болесно. Или је хтјела да се ослободи гриже савијести или јој се нешто десило у породици па је ријешила да растерети душу.”

Ранка, по струци геодет и њен супруг Здравко, по занимању шумарски инжењер живјели су у Сарајеву када је почео рат у Босни и Херцеговини. Због одржавања трудноће она је лежала у болници, а када су почеле ратне страхоте склонила се код тетке у Јагодину.

Била је у шестом мјесецу трудноће и с обзиром на ризике одлази у тамошњу болницу. Тог дана, 7. јула, био је државни празник и мало болничког особља, али се одједном око ње сјатило четири - пет запослених, тако да се Ранка уплашила оног најгорег. Нељубазна сестра, која ју је ословљавала са „девојко из Сарајева” узела јој је крв уз објашњење да треба да утврде крвну групу у случају да јој затреба трансфузија на порођају.

Кад се породила, чула је бебу да плаче, да „мијауче као маца”, како каже, и само је видјела ногицу, пупчану врпцу, крв...
Хтјела да види бебу

- Са десне стране ми је пришла медицинска сестра и рекла да се потпишем, а са лијеве су ми интравенозно дали ињекцију. Сљедећи пут кад сам се пробудила већ сам била у соби са осталим породиљама - каже Ранка, која сумња да су јој у болници подметнули да потпише документ којим се одриче новорођенчета.

Једне вечери је покушала да види бебу, али су је спречили, наставља причу Здравко, пошто је очито да је за Ранку свако подсјећање на те дане веома болно.
- Чула је гласове и како је неко рекао „Јао, пронашла га је!” и одмах су јој пришли с леђа и дали ињекцију за спавање. У болници је провела три дана, није могла очи да отвори, а за то вријеме су јој испумпавали млијеко. Зашто би то радили ако нису давали беби? Она је вјероватно њима била потребна док неко не дође по дијете - сматра Ранкин супруг.

Он вјерује да је то била нека наша породица, гастарбајтери који живе у Швајцарској.

Ранкина мајка и мали брат су дошли послије неколико дана по њу и на мајчино инсистирање су је пустили, јер би иначе искрварила у болници.

- У Босну се вратила потпуно исцрпљена, имала је испод два милиона црвених крвних зрнаца - описује Здравко, који је Ранку одмах пребацио на Соколац гдје је урађена ревизија. Доктор Седлар, који је водио њену трудноћу од почетка, рекао је кад је видио отпусну листу из јагодинске болнице „да је то глупост и да тај папир могу да баце, да је трудноћа била нормална” - испричао је Здравко.

-Шта смо могли да урадимо кад је ратно стање, када немате новца, немате никог ко ће да вам вјерује, када сте несретна избјеглица - сјећају се Студићи, који се надају да ће једног дана ипак наћи свог сина Ратка.
Жудња за дјететом

Ранка је за исландске медије испричала да је годинама стално размишљала о сину и да се питала како живи, да ли је вољен и ко су људи који су га усвојили. Често би одлазила у продавнице са дјечијом гардеробом и ако би њен син тада имао десет година, она је гледала одјећу за дјечаке тог узраста и питала се како би изгледао.
Студићи су послије Ранкиних 13 спонтаних побачаја одустали од тога да имају дјеце, јер би још једна трудноћа угрозила Ранкин живот.
Апел

У интервјуу за швајцарски „Блик” Здравко Студић је рекао: „Вјерујем да су нашег сина узели Срби који живе у Швајцарској, јер је име Ратко, које је непозната жена навела, типично српско. ”Блик„ наводи да овај пар више од свега жели да сазна нешто о судбини свог сина, како живи и како му иде, и позвао је Швајцарце да се јаве и помогну породици Студић. На Фејсбуку је такође отворен профил Твоје дијете је живо за све који нешто знају о Ратку.
Сећање на племениту Ингу

Док су боравили у Србији као избјеглице на београдском Вождовцу, дошла је једна екипа новинара са Исланда.
- Жена која је радила у Црвеном крсту нас је питала да ли бисмо их примили, јер сам мало причао енглески, пошто желе да направе репортажу о некој избјегличкој породици у Србији. Репортажа је приказана на њиховој државној телевизији и једна жена и човјек који су имали фабрику рибе на сјеверу пожељели су да нам помогну. Тако смо дошли овде у Коупавогир не као избјеглице, него посредством радне дозволе - каже наш саговорник.

Ранка је стигла на Исланд у јануару 1998. године, а Здравко четири мјесеца касније, јер није могао да добије пасош кад и она. Племенита жена која их је позвала је Инга Вагнсдотир, која је прије две године умрла од срчаног удара.

”„”„

Strasna prica. Da je ponovimo. Možda neko procita ko ovim ljudima može pomoći da vrate sina.”