Liliy-hipp je u jednoj od diskusija postavila pitanje: šta kad vas spopadne miris pite? Ili neke druge hrane? Šta kada vidite neku hranu i ne mozete da odolite? Jednostavno vas 'spopadne'. Ili kada neki mirisi i slike probude slojeve secanja u vama pa ne znate šta bi sa sobom.
Meni se jednom desilo sledeće: radila sam tada u skoli i odlazeci kuci na kraju radnog dana, vidim tetkice kako su sele i jedu u skolskoj kuhinji. Jedna od njih jela je mladi luk, umakala ga je u so i jela sa vrucim hlebom. Ona je to tako slatko jela, da sam ja zastala, prosto opcinjena. Doslo mi je da je pitam da probam malo. Ja nikada u svom zivotu nisam jela luk i hleb. Pripadam srećnim generacijama koje su mogle da biraju šta bi jele. Ali, gledajuci ovu tetkicu kako slatko i s uzivanjem jede luk i hleb, nisam mogla da odolim. Naravno, nisam je pitala da mi da malo, pravo s posla otisla sam na pijacu i kupila mladi luk. Kupila sam i vruc hleb i čim sam dosla kuci, navalila sam na isto. Koje razocaranje! To nije bilo to.
Nekada neka hrana pogodi pravo u centar nekih secanja i imate dozivljaj de ja vue. Vasa secanja i stvarnost se tako poklope da je dozivljaj gotovo istovetan. Jednom sam napravila gust pasulj u koji sam stavila neku suvu ovcetinu koja se vikla po ostavi, niko nije znao šta bi s njom. Kada je moj otac dosao kuci s posla, zastao je opcinjem mirisom. Pasulj je mirisao kao neki davni, vojnicki pasulj koji on nije mogao da zaboravi. Verujte, plakao je i jeo. Niko nije smeo da proba pasulj, cuvali smo ga za tatu, a on ga je danima jeo i evocirao uspomene na vojnicke dane.
Da li se i vama slično desilo? I šta vi radite kad vas 'spopdne'? Kad vas opkole mirisi i secanja, i kad hrana ima vise sentimentalnu nego nutricionisticku vrednost?