iskreno receno kriza nije mnogo uticala na moju kupovnu moc...osim sto mi je iz jelovnika izbacila odjednom preskupo suhomesnato (pecenicu, vrat, budjolu i ostale djakonije) na šta sam joj zahvalna zbog zdravlja, ništa se drugo nije promenilo...
i dalje ne znam posto je jogurt i mleko, brasno i ulje...prosto ne razmišljam o tome...ali me nemojte shvatiti pogresno, odlično znam koliko trosim...a za hranu mesecno trosimo oko 40.000 nas dvoje u beogradu...
iz drugog ugla gledano, kriza je smanjila odlaske u restorane, pre smo bili česti gosti dok sad odemo 3-4 puta mesecno...
ipak mislim (bar po svom poslu i ljudima oko mene) da kriza jenjava i da polako idemo na bolje :)

U Srbiji je hrana jako skupa. Divim se našim ljudima na umecu i snalazljivosti. Ima porodica cija mesecna primanja ne prelaze 200-300 eura. Preduzeca se zatvaraju, radnici se otpustaju, a za mlade posla ni navidiku.
Snalaze se ljudi nekako. U mom gradu su masovno pocele da nicu baste, koksinjci i svinjci okolo zgrada, šta će narod mora da prezivi i da prehrani decu.
Moj muž solidno zaradjuje za naše pojmove, ja takođe zaradim neki dinar, (mada u poslednje vreme ne radim puno, olenjila sam se) tako da ne osecam neku veliku krizu, ali zato smo često razdvojeni.
Šta da se radi, neka cena mora da se plati.

Драга Жар_Птицо, прво да те разуверим- мислиш да си измислила реч (пошиздети),а бејах један од активних корисника исте као гимназијалац у Зрењанину, раних '70!
Лично имам среће да сам самац (кисело грожђе?;) ), па могу да будем комотнији.
Изнајмљен стан код Вука са режијом и осталим рачунима (рецимо, интернет, СББ флет од 1390 месечно, кабловска...), позобљу момачки комад плате.
Неколико пута годишњеодем седмицом до Кинеза, накупујем залиху зачина.
Ретко идем на пијацу (грешна ми душа), али зато поредим цене (Веро, Идеја, околни пиљари) па селективно пазарим.
Пиринач, тестенине, сезонско (дакле и јефтиније) поврће, млечно, јаја, сланина,конзерве туњевине... обавезни у „штеку”.
Нисам вегетаријанац, али ни фанатик коме месиште мора бити 3х дневно у тањиру.
Ево, недељни ручак- док се крчкао пиринач, у вок бацио мало свежег ђумбира, струк празилука, главичицу црног лука, 2 шаргарепе, 2 паприке, тиквичицу, 4-5 рехидрираних комада шиитаке, све забркао зачинима, најео се и спаковао за сутра,ручак на послу.Главна активност- све исецкати,остало је мала шала по кухињи. Супа се не појављује као јунак ове приче, пошто је још од детињства искрено и страсно презирем, па сходно томе једем само кад се задесим код неког на ручку, да не правим сцене или лоше утичем на омладину.
Ресторани, тј посета им, су редуковани (и у „нормално” време, зашто да ме деру кад знам да кувам!), пекаре такође сведене на минимум.
Тако себи и даље дозвољавам да се упуштам у омиљени порок- куповина, чак и читање књига! И ту сам пребвасходно муштерија слободних букиниста (половњаци с новина пред Ректоратом), има се може се!
Да сам породично чељаде, друкчије би се ппростирали и губер и ја :)))!

Ja mislim,da nismo ,,siromašni'' nego da smo se previše navikli na ždranje tone pečenja,raznoraznog mesišteta,teških majonezastih salata,isto tako teških torti od trijes' jaja,kilo čokolade,pola kile margarina,tone tek pečenog belog hleba...sve to svaki dan bez ikakvog povoda ili razloga.

Pa u kojoj bogatoj zemlji tako se jede i ,,druži''?? NIGDE!!
Jer su pametni ljudi uvideli da besmislenim ždranjem ili rasipanjem nećeš ništa ni da stekneš a o dobrom zdravlju nacije i da ne govorimo.

Po netu imate tone studija da je u savremenom svetu meso ,,hrana siromašnih''(još jadni iz neznanja trpaju toliko meso ili žderu jer su im oči gladne od ne znam kakve ,,teške krize'' koju samo oni vide kao ubi bože ,,strašnu''),i samo su oni manje imućniji nenormalno debeli dok oni bogati i super bogati jedu povrćkice,voćkice...u količinama kao za koktel,malo mesa,šetkaju,vežbaju,zdrave misli,lepo druženje...jedu umereno i kol'ko im treba jer džabe ti sve te pare ako izgubiš zdravlje ili prerano rikneš od srca,dijabetesa, holesterola,otkazivanja bubrega jer si ceo život trpao nenormalne količine hrane,pića jer,,udri!!samo jedan je život''.

Po mome,ako imaš pasulj,pirinač,lukac,brašno,mleko,jaja,kupus...(a ruku na srce,to nije toliko skupo),ti si car!! Šta ti više i treba?

A ona kuknjava da smo ,,siromašni''jer ne možeš one naše terevenke triput nedeljno da praviš,me ne zanima.

Sad sam se setila...

Pročitala sam jednom da su srpske slave za vreme Marije Terezije bile zabranjene!!!
Al ne zbog gušenja nacionalnog identiteta nego su austrijanci(okupator i tlačitelj,je li...) uvideli da srbenda sve što ima i za šta je crnčio cele godine skrka u neko nenormalno jelo i ,,pilo''samo da bi se ,,pokazao ljudima'' za vreme te trodnevne slave.
A posle što mu do proleća poumiru više od dve trećine ukućana od gladi i teške zime...nije ni bitno!

Valjda ćemo da se promenimo...

Nekad je engleska kuhinja bila najgora na svetu a danas se preporučuje kao jedna od najzdravijih(neko istraživanje bilo vršeno,a to su mišljenje izrekli mnogi gastronomi i poznavaoci od ugleda).

Jer je država u poslednjih 20-30 god.uporno radila da se promene loše prehrambene navike stanovništva a mi, da potsetim,među prvima u svetu po broju srčanih oboljenja i umiranja od istih!

ptico mislim da je najbitnije u zivotu živeti prema svojim mogućnostima, ni ispod ni iznad...dal je pasulj il' je file meni je isti djavo...ja cenim i jedno i drugo :))
mene je zivot vise puta iznenadio, danas sam ubeđena da šta god da se desi docekacu se na obe noge, dokle god budem sposobna da radim... :)))

Kaca, potpuno te razumem i znam o cemu govoris.
Oko mene je puno ljudi koje je strefila nemastina.
Ja imam, ali nisam srećna ako to nemam sa kim da podelim.
Imam puno prijatelja koji su imali pa sad nemaju.
Gledam na svaki mogući način da im pomognem koliko mogu.
U Srbiji neki ljudi bukvalno gladuju, verovali ili ne!

Драга Каћа, сасвим разумем, и што је горе, сећам се...
Да прескочим '93. (пу, пу, не повратило се!), када сам радио као хонорарац, живео у изнајмљеној соби са станарином просечно 40-50 х већом од укупних месечних примања! Мађионичарске вештине (у оквиру закона) су помогле да преживим, иако сам до лета набацио линију на којиј манекенке могу да завиде.
Периода немаштине (глад урачуната) било је још у досадашњем ми бивствовању, али онај први је оставио понајвише трага.
Моји родитељи су почели брак као нижи службеник и студенткиња.Изнајмљен стан- соба, кухиња, шпајз, „тоалет” авлијанер, вода на само 150 метара, јавни бунар...
Пошто су били у сталном цајтноту, хранили смо се из мензе ћалетове фирме. Како сам био мали, претплатише се на само 2 порције, довољно је!
Тако би и функционисало, да нам стан није био „амбасада” и одскочна даска за обе породице(+ земљаци). Дође ујак да се запосли, стриц да упише некакву школу,тетака поваздан, а да не буде досадно, кумова, комшија, чорбине чорбе чорба... Па тако од „који дан”, док се не снађу, до годину и више. Тек, стално пуна кућа народа. Благословена била сервирка, дивна тетка Бежика (Ержика?), која би дискретно гурнула у вариво екстра комад меса,пунила порцију до ивице или одсекла само симболични окрајчић, да не буде -дала је читаву векну хлеба. Није шкртарила, али џаба- порције ручконоше (сећате се, ви старији, емајлиране 3 шерпице које се уклапају на спрат, са рамом- носачем?) су ипак мале запремине за често и десетак гладних а здравих младих људи. Месо се секло на величину коцке шећера, али свако је добијао своју мрвицу. Колико год има, делило се на равне части.
Једном сам, тако, очајнички загрлио шерпицу (резанци с маком!) и почео да ридам „НЕ ДАААМ, ХОЋУ ЈЕДНОМ ДА СЕ НАЈЕДЕЕЕМ!!”. Ушло у породичне анале.
Уз сву ту тарапану, купљен је плац (тада њива), и почела градња куће. Већ су обоје радили, па добију плате, скупе на гомилу, таман за циглу- 2 реда у вис, па чекај следеће паре.Ћале је свирао у ВИС „Домино” (оркестар Савеза слепих), тада џез и лаке ноте за игранке, па је вадио финансијски. И булумента се разредила, драстично- ко се запослио, која се удала, неко у армији, тек, продисало се. Имао сам чак 5 година када смо се преселили у своју, полу готову кућу. Одмах је активирана башта (срећом, сви драги придружени чланови- деца са села, умешни!), али није било времена за финесе. Кромпир се пржио велик као кликер, парадајз салата у лавору...
И сада, када премотавамо филмове, испада један од срећнијих периода у животу. Све младо, укључујући државу, полет, нада, перспективе... Ко је хтео да ради (у фабрици нарочито ),јави се у кадровско- важи, примљен.
Надам се да ће и Теби период када сте се довијали остати „лепа успомена”.

Ето, сестрић- матурант, љуби га ујак, био је детенце у оно неповратило се доба.
Мама (тј баба му), дигла обе пензије, па са малим пратиоцем у продавницу.
Дискретно цимање сукње „Бако, можеш ли да ми купиш БАР једну банану?”још дискретније.
Баба стуче чудо пара на чак две банане (прва усисана други корак преко врата)...
И дамас има драстично трезвенији поглед на свет од млађе сестре и брата. Шта се има једе се, ако треба, ради се, идемо даље.
Ово двоје, нарочито принцеза - покора!
Пилеће бело, филетирано, масно је и има жилице! Месо је фуј (осим роштиља!), риба такође, сир...
Малиша, који је лепо кренуо, почео је да се угледа на по годинама ближу сестру. Таман почне да једе с апетитом, она почне шоу, готово, ни он ТО не воли.
Онда дођоше до фазе „Кажи бљак, па да кажем како ни ја не волим!?”

Bane, živela sam i ja u ono nepovratilo se doba, u vreme najvece inflacije.
Ne povratilo se nikada!

Tvoja prica me je podsetila na jedan u nizu sličnih dogadjaja, kad je baka (moja svekrva) primila platu i povela unuku (moju cerku) sa sobom u samoposlugu.
Rafovi prazni, tu i tamo po neka kesa sa makaronama, nešto konzervi sardina i pasteta i cipiripi cokoladne table.
Ajde baba da joj kupi tu nazovi cokoladu, kad pogleda cenu, kostala je vise od njene pola plate.
Kaže joj:
„Ajde izaberi nešto drugo, nema baba pare za cokoladu.”
Dete se uhvatilo za kesu nekih bombona koje su kostale vise od cipiripi table.
Na kraju joj je baka kupila jednu zvaku, nije imala za vise.

Šta da ti kažem draga Zahara. Tvoja prica me je bas potresla.
Ne ponovilo se nikad to zlo vreme.

kaca ovo nema veze sa kuhinjom ali ima sa tvojim racunarom...šta ti je crklo, jel znaš da mi kažeš? :)) možda ima leka :))

Драга Жар Птицо!
Надимак ми је стандардно име кад се комуницира с Јапанцима. Пошто се, сирочићи, злопате са консонантским групама (кога баш не волим, гањам да увежбава Трст, крст, прст!), па и у званичном имену БРаниСЛав, скратих на Бане. Како сам аутоматски и Бане сан, узех то за име по форумима. Овде ми је било такође битно да не мисле како сам, ОНАЈ, на жалост прерано преминули имењак, коме нисам достојан ни судове да перем...
А књиге?
Има их на све стране, код Ректората (Капетан Мишино здање) или Филолошког, дакле, чим изађем с посла залетим се, за промену, у неке друге књиге. Истина, код тих момака као стална муштерија имам попуст, а вољни су да сачекају плату. Има их који пију „на црту”, али и нас којио се на тај начин културно уздижемо!
Раде и по пијацама (Бајлонијева, Каленић), Код Вуковог споменика (до Булевара), ма на милион места, само их се треба сетити. Ови „моји” су ми омиљени пошто су успут. И њих има од сваке феле, неки зацепе више но регуларне књижаре за нову (исту књигу), неки (по пијацама, нарочито) продају и за 100 динара, чак и мање.
Него, да се вратим теми- јуче таман као Југовића мајка, окретао, превртао њоме (мишљу својом!), тј шта могу да смандрљам од у стану постојећих залиха, кадли долази колегиница по којој „разредна”, шаље кутију с асортиманом сушија из ИККИ бара! Ђе ме нађе!
Све по пропису, и бочица соја соса (добар, Кикоман?), туршија од ђумбира драгог, варибаши (једнократни дрвени штапићи),срећа,срећа, радост!!! :)
Били неки странци, гости Факултета, наручено, па је канда спаковано и „за куче”!

Draga Kaca,nije to nikakvo kukanje,nego coveku lakne kad otvori dusu,Evo,ja,matora pa se ovde jadala.
Ceo zivot je pred tobom,biće boljih dana.To ti tvrdim,nije to fraza.Pa,evo,i ja se u mojim godinama nadam,da će i za mene opet doći bolje vreme.Pozdrav!