Uvreženo je mišljenje da je srpska nacionalna kuhinja u stvari varijanta svetskih kuhinja koju su mnogobrojni osvajači
doneli sa sobom i nastala je pod uticajem siromaštva i stranaca.

Tradicionalna nacionalna kuhinja sastojala se iz dosta mlečnih proizvoda, pšenice i kukuruza, kao i jake zaprške koja se
sastojala od masti, brašna i aleve paprike. Najzastupljenije je bilo svinjsko meso i vrlo malo povrca.
Do sredine devetnaestog veka jelo se uglavnom kašikom jer je ručak uglavnom bio čorbast. Viljuške i noževi koristili su se
samo za praznike kad se obično spremalo pečenje.
U narodu su bila uobičajena dva obroka. Jedan do podneva, a drugi pre smrkavanja. Izmeðu je bila poneka užina. A
doručak je tekovina savremenog doba.
Kada je i kako počela da se proizvodi šljivovica nepoznato je, ali ona je u ishrani Srba imala zapaženu ulogu, tako se
ujutru odmah po ustajanju pila po čašica ljute rakije prepečene do 45 stepeni. Blaža, prava šljivovica do 18 stepeni
konzumirala uz jelo.
Piripremana je i vruca (kuvana ) rakija koja se u stara vremena zagrejanim žaračem za vatru zapržavala. Kuvana rakija se
zaprži šecerom tako što se šecer usijanim žaračem topi iznad čaše.
Kiseli kupus je stavljan za zimu i kiseljen je do osam nedelja. Nekada se konzumirao i pirinač koji je uspevao u okolini
Niša.
Tradicionalna ishrana u Srba bila je obeležena i verskim propisima, odnosno postovima koji su „odnosili” i po pola
godine.
Za Kosovo i Bosnu karakteristične su razne pite, jela od jagnjetine i ovčetine, baklave, tulumbe, to je vezano za uticaj
Turaka. Sarme, ðuveč i ostala jela iz rerne, takoðe su preuzeta iz turske kuhinje. Dok se smatra da je roštilj bugarski. Jela
u Vojvodini razlukuju se od jela pripremanih u delovima naše zemlje oko Morave ili Drine. U Vojvodini dominira
austrougarski način pripreme hrane sa dosta testa, kobasica, čvaraka i ostalih svinjskih preraðevina.
Tučeni kačamak, gotovac i cicvara se mogu svrstati u srpsku kuhinju kao i gibanica, proja, pita od domaæih razvučenih
kora sa kajmakom, ajvar, hleb s mašcu itd.
Punjene paprike, čorbast pasulj, sarme od kiselog kupusa ili zelja mešavina su autentično srpske i orijentalne kuhinje.
Sušeno meso priprema se i drugde u svetu, ali ga mi spremamo na poseban način. Meso se drži na promaji i mrazu, a
onda nadimi nekoliko dana, radi ukusa i konzerviranja. Tako se tradicionalno u čitavoj Srbiji konzumiraju pršuta,
slanina, suva rebra, ali i cevarci po kojima skoro da smo jedini u svetu. Jedino se još na isti način čvarci pripremaju u
Dominikanskoj Republici.
Pravi srpski proizvod odn. jelo je - kajmak. Iako je reč turska, u Turskoj ga ne proizvode. Smatra se da je najbolji
kajmak iz okoline čačka i Kraljeva. Najbolji začini se proizvode u Nišu, Vranju i u Sremu. Najbolja jagnjetina je iz Raške,
prasetina iz okoline Gornjeg Milanovca. Najbolja paprika iz Južne Srbije. Najbolji sir je iz Svrljiškog kraja.
Kada se pomisli na srpsku kuhinju, misli se pre svega na roštilj, svuda oko nas su kiosci sa „original” banjalučkim ili
leskovačkim roštiljem. Meðutim, do sredine devetanestog veka u Srbiji se nije znalo za roštilj, dok nije stigao sa Orijenta.

Dobra strana nacionalne srpske kuhinje je što ima dosta mlečnih proizvoda, pšenice i kukuruza, a loše strane su višak masti i
jake zaprške.
Ono što karakteriše srpsku nacionalnu kuhinju je da je teška i masna. Svinjetina se kod nas jede do 80% više od ostalih
vrsta mesa, a preteruje se i sa upotrebom zaprške i masti. Karakteristično je i to da se jede mnogo hleba.
Srbi za praznike spremaju sarme, podvarak, kisele čorbice, razna pečenja, pihtije, prebranac i dr. Ova jela u varijanti
u kojoj se kod nas spremaju ne mogu se naći nigde na svetu.

Tako da možemo reci, iako nisu orignalna srpska jela, ipak su posebna.