A vrlo brzo iza njega, pametna (glupu još ne sreteh) žena pretoci to u „Veliki Srpski kuvar” pa piše:
- Pred-jela
- Corbe
- Zasipi za corbu
- O hladnim umacima
- Vruci umaci
- Salate
- Ukuvano voce (kompoti, Kompotts)
- Povrce i variva
- O pirincu, makaronima i grizu
- Jela od jaja (u Bgd ima „Do Jaja” - preko puta „Doma omladine”)
- Tijesta slana, u vodi obarena i kuvana u pari
- O mozgu (ako se nadje :-))
...
- o tukama (bibama, puranima, morcima)
...
- O ostaklicama za tortu i kolace (Glazure)
- O slatkom siru, kitenkezu i mrkatunjama
- ...
- O kuvanju safuna

itd.

Prijatan dan vam želim,

Bata

MajloVa,
„Nije Beg cicija” ili Ti pak „nije CIC Begej” :-)

Piše u kuvaru saFun a u listi stamparskih gresaka nema isprave sto znaci - govorilo se i pisalo se saFun! Ako koza laže - rog ne laže :-) Mislim da BC ima kopiju a i mator Gegi je ima pa proveri :-)

Elem, piše:
„Poglavlje LVI O kuvanju saFuna strana 658
Uzmite 7 litara vode i 1 kilu masne sode (spremljene za muza - to ne pose, to ja, onako, usput, iz duse kako bi se reklo :-)). To dobro prokuvajte, ocijedite 1/2 te vode u 1 sud a k ostaloj vodi dodaj 3 kile mascetine i kuvaj 2-2 i1/2 sata (Mostarska - Kuvar je tamo stampan) uvijek mijesajuci i polako sipljuci onu odlivenu vodu. Kad vidis, da sapun poceo koncati, ti ga izlij u tekne, po kome si prostrla kakvu pokvasenu krpu i pusti da se ishladi. U slučaju da ti saFun bude mastan, dodaj još malo vode i sode (ako muž nije popio u međuvremenu - opet ja iz coska). SaFun je mnogo bolji, ako ga kuvas na laksoj vatri. Ladan saFun izrezi na komade i ostavi neko vrijeme, nek se isusi.”

Bas je nezgodno prekucavati a ovo ne prima skenirane fajlove :-(

Prijatan dan i Tebi i svima koji se budu saFunali :-)

Bata

Ta guzvaca po Vukovom receptu pravila se i u mom kraju samo sto smo je mi zvali „guzvara” i bila je veoma česta na nasem stolu. Doduse, pite su bile sastavni deo našeg jelovnika i majka ih je često pravila na veliko zadovoljstvo nas dece.
Bio je to i najjeftiniji način da se prehrani porodica jer 'varenike' (tako smo mi zvali mleko) uvek je bilo, a takođe masti i jaja.
Majka je skupljala skorup sa prokuvanog mleka i odlagala ga u drvenu posudu ('kablic') i pravila 'zacinu' za pite.
Tu 'zacinu' koristila je za pitu 'jufkaru' koja se pravi malo drugacije a od sira i jaja pravila je 'guzvaru' kao sto je u ovom gore receptu navedeno.

I posle mnogo godina secam se serpe u kojoj je majka mesila hlebove i pite. Ta serpa bila je namenjena samo za mesenje i zauzimala je posebno mesto u spajzu.
Moja strina (moja druga majka) kod koje smo mi deca jela kao da smo u vlastitoj kuci imala je prave nacve. Čak kad su dosla i 'modernija' vremena strina se nije odricala svojih nacvi već je svakodnevno u njima mesila hlebove i pite. Ona je imala svoje staro lonce kojim je merila brasno koje se kupovalo u velikim dzakovima od 25 ili 50 kg.
A kad ima brasna, varenike, jaja i masti bilo je tu i raznih pita.

Za 'posebne goste' spremale su se pite od sveze zacine, pa od jaja koja su „bas to jutro kokoske izlegle” i od masti koja se dobro 'omirisala„ da slučajno nije ”malo povukla„.

JUFKARA se mesila ranom zorom ukoliko je rucak za goste bio u planu. Najveci deo posla bio je u pripremi kora koje su se razvijale kao za bilo koju pitu samo sto su se ostavljale malo deblje.
Majka bi razvukla koru preko čitavog stola i onda nozem rezala nepravilne komade (otprilike velicine tanjura)
Zatim bi te komade stavljala na ugrijanu plotnu (imali smo pec na drva) i svaki komad zapekla tek toliko da dobije rumene pecate po sebi. Obe strane su se morale malo zapeci.
Te kore su se odlagale na cist stolnjak da se prohlade i kada je proces pecenja gotov kore su cekale trenutak da se slazu u tepsiju.
Obično se ta pita pekla pred sam rucak da bude vruca.

U posudu se sipala 'zacina' i nekoliko jaja i dobro se promesalo. Sto vise jaja to bolja i pita, govorile su babe pa se za goste nije stedelo. O holesterolu se u to vreme nije ništa znalo:)
Za ”domaće„ (to jest, za nas ukucane) malo se i zakidalo na jajima ali za ”tudje ljude„ nije se stedelo.
U mom kraju se za putnike namernike ili slučajne goste govorilo ”tudji ljudi„ pa smo mi kao deca obavezno bili opominjani rečima ”pazi kako se ponasas kad je tudji covek u kuci„ sto je ukratko znacilo da nema razloga da sedimo za istim stolom kad se vode razgovori između odraslih:)

Dakle, tepsija se premazivala sa mascu i onda se dno prekrivalo sa jufkama (obično tri do četiri pecene jufkice)i onda se premazivalo sa par kasika zacine sa jajima.
Prekrivalo se sa nekoliko jufki, poprskalo otopljenom masti i ponavljalo se dok ima kora i zacine tj. dok tepsija ne bude puna. A tepsija je najcesce bila duboka ”tri prsta„.
Bile su to velike tepsije koje bi se jedva obuhvatale rukama i nisu se koristile za svakodnevnu upotrebu već za kojekakva slavlja ili radove na njivama gde je pozivano puno ljudi da pomognu jedni drugima.
Žene iz siromasnijih porodica neretko su posudjivale takve tepsije kada su imale neka veca spremanja.

Ovakva pita spremala se kao sto već rekoh za radove na njivi (okopavanje kukuruza, vrsidba psenice, kosenje livada, seca drva za zimu itd)
Takođe, obicaj u mom kraju bio je da se pite spremaju i nose za babine, krstenja, ispracaj u vojsku, svadbe.
To je već bio poseban ritual i za takve prigode koristile su se posebne pletene korpe ukrasene cvecem i prekivene najlepsim vezenim stolnjakom koje su žene posedovale.
Žene bi na glavu stavljale ”svitak„ a druge dve žene bi podizale punu korpu na njenu glavu (korpa je imala promer najmanje jedan metar) i namestale je tako da sredina korpe bude na tom svitku. Tako je žena koja nosi korpu mogla da s lakocom nosi tu tezinu na glavi.

Aute u to vreme retko ko da je imao tako da su se često mogle videti žene kako preko njiva i livada nose te prelepo ukrasene korpe prekrivene vezenim stolnjacima i .naravno, obucene u lepu nosnju sto je znacilo (u mom kraju) obavezno :

1.sarena marama na glavi (cvetni uzorci), po nacinu vezivanje znalo se iz kog sela je žena. Moja majka je vezala maramu ispod brade a žene iz susednog sela (koje je ujedno bilo i u drugoj republici) vezale su maramu ispod potiljka.
Muslimanke su vezale maramu na drugaciji način.
Mladje žene su nosile sarene marame a crne marame su nosile samo žene koje su izgubile nekog u porodici.

2..bela bluza i preko nje prsluk (zakopcan), dugacka suknja (na falte je bilo popularno) , još su se zvale ”cigovane„ ili ”nacigovane „ suknje.
Žene u mom kraju nosile su suknju ”pedalj ispod kolena„.
Nosile su se i ravne suknje preko kojih su žene nosile kecelju tj. kod nas se kecelja zvala ”vertun„, obavezno sa nasivenim dzepovima gde se drzao novac koji se davao detetu ako se ide na babine.
Žene tad nisu imale novcanike , mnoge čak ni torbice pa se novac (po potrebi) nosio oko vrata u posebno sivenim vrecicama ili u tim ”vertunima„.

3. Na nogama su se obavezno nosile carape. U to vreme bilo je sramota obuti cipelu na golu nogu.
Čak ako su se nosile i hulahopke žene su preko njih oblacile kratke carape. U zimsko vreme bile su to debele, pletene carape sa cvetnim motivima. Visina carapa nikad nije prelazila ”pola lista„.
U leto su se takođe nosile carape čak ako su i sandale na nogama.

4. Obuca je u mnogim slučajevima bila opanak.
Bili su ”otvoreni„ i ”zatvoreni„ opanci koje su uglavnom nosile stare žene, a mladje žene zene su nosile cipele ”na zniranje„ i nisku petu.

5. Od nakita se u svecanim prilikama nosila niska dukata. Sto imucnija porodica to je niska dukata veca. Pogotovo ”cure za udaju„ su bile okicene dukatima koji su se često koristili i kao mindjuse.

Tako doterane žene su nosile te ogromne korpe i odlazile na slavlja.
Iste takve korpe su se nosile tezacima na njive koje su nekad znale biti i nekoliko kilometara daleko.
Onda bi po dve žene isle zajedno i usput se smenjivale u nosenju korpi.
Mi deca smo bili zaduzeni da nosimo vodu i lonce iz kojeg će se piti.
Još uvek se secam moje babe koja je nosila te korpe na njivu oko 3 km daleko. Niz bregove, pa preko vode, uz brdo, niz brdo, kroz sumu...

Sadrzaj tih korpi bio je ispunjen hranom kao sto je Vuk opisao.

”

E ovo postaje tuzno ;)

Vidi kažeš:
„.. Eto to kaže Vuk i njegov Rjecnik za srpska jela njegovog doba.
Molim za recepte kulinare/ke dobre volje da preture po istoriji pripremanja i secanju svom ovih (bar za mene) nepoznatih visestoletnih tradicionalnih jela.”

Moj prilog je kiselica, jedno od naziva s popisa Vukovog, dobijem za to minus a ti kao domaćin topica precutis pa mislim stvarno!

Zašto lepo ne napises „na ulazu” ko sme da udje!? (znaš to ti je ono kao kad piše na kapijama „pas ujeda” pa odmah znamo šta nas ceka iza kapijU :))

У гомили кувара, у кућној библиотеци која је из практичних разлога код драгих родитеља, у Зрењанину, налази се и „Вуков кувар, за пођекоје читатеље”.
Поштено- моментално сам неких 85 км од књиге, не сећам се имена аутора, али је дефинитивно етнолог или „бар” етнограф.
Почиње од старих (колико је могао да допре)описа или реконструкција живота, привреде, с посебним освртом на исхрану. Даје и обиље рецепата, али искрено, скептичан сам гледе компетенције особе која у јелима која донесоше Турци ноншалантно убацује „старотурски”- Ајриш стју!!! :)))
Ако је и шала, много је!
Џаба му све.
Писао је нешто и Лука Грђић- Бјелокосић,негде у претпрошлом, 19.веку, али то је опет друга прича.