Pisati knjige, posebno trilere nije lako. Kako sam profesionalno vezana za knjige, preporucila bih dve. Jedino, ne mogu tvrditi da li su prevedene na srpski.
Isabela Aljende: Afrodita - food for love and love for food. Knjiga je vise omaz onome što se kuvalo u porodici.Odlicni recepti.
Na mene je ostavila prijatan utisak knjiga Marshe Merhan: Pomegrante soup(Supa od nara). Knjiga je interesantna prica o tri sestre koje su posle revolucije pobegle iz Irana i stigle čak u Irsku. Prica je propracena interesantnim receptima persijske kuhinje i govori o susretu dve vrlo razlicite kulture. Ja sam napravila jednu veceru s receptima iz te knjige,intimnu za mene i dragog, posto sam mu pricala puno o romanu. Bilo je lepo.Iz ove knjige sam uzela recept za sarmice od vinovog lista i sada ih samo tako pravim. I caj od lavande i nane je super.

Преведена је као „АФродита, Приче, рецепти и други афродизијаци”, Народна књига, 2005.
Преводилац Александра Мачкић.
Ставио сам је на полицу међу куваре, мирне душе, иако може у белетристику, филозофију...
„Кајем се због дијета, због свих оних фантастичних јела које сам одбијала из таштине, баш као што жалим и за свим приликама када сам могла да водим љубав, а нисам, јер сам имала пречег посла, или због својих строгих моралних начела. Шетајући по вртовима успомена, отккривам да су моја сећања везана за чула.”

Bane-san, lep citat, arigato!

Није ли још Бернард Шо рекао како је најискренија љубав она према храни?
Један од елементарних мотива у литератури је глад, она буквална, да буквалнија не може бити.
Нарочито народне књижвности ( глобално, нисмо ми глад патентирали!),имају фабуле о глади и преједању- претече гаргантуелских гозби.
Цитат је сам почетак „Афродите”.