Lelić

kroz staklenu
šumu
potok brzi
teče

dole, dole

kraj mlina
bez krova,
u noći bez snova,
umrlo je veče

stalan žubor vode,
jedno gluvo doba,
odzvanja ko klanac
ova prazna soba

Negde u praznini plaču bića mraka ,
dok zora ne pukne,
i rodi se sunce,
sve iz jednog zraka

Put se jasno vidi
podno mojih nogu.
Ko su ovi ljudi,
okrenuti bogu?

I monah ispred mene,
putem ko da leti,
pozdravlja me mirom,
dok mu lice svetli

Ne čudim se više
otkud ovaj mir,
u zelenom dolcu
stoji manastir.

MC