Sudbina srećnih ljudi

Majstora Peru
sam upoznao
kad sam bio jako mali.

Dolazio je uvek
kad se
nešto pokvari.

Vukao je onu
ogromnu kožnu
torbu prepunu svega što me zanimalo.

Hipnotisan,
vadio sam sve alatke,
jednu po jednu.

A majstor se
nikada nije
ljutio.

Uvek je pevao
ili zviždukao
kad je radio.

Uvek se smejao.

Godine,
pa decenije.
Znali su ga po osmehu
i šeretskim brkovima.

Dogurao je do
osamdesetipet.

I dalje pokretan i veseo.
I dalje spreman da pomogne.

Zvao je ljude na ulici
yvonkim glasom.
Bez razloga.
Tek onako.

Da pričaju
i da se našale.

Pre par dana
popio je omiljeno pivo,
odgledao omiljenu seriju,
legao u krevet
i umro mirno u snu.

I mrtav je imao taj osmeh na licu.

MC