Forums : Književnost

 Comment
ПОЉУБИ ПА ОСТАВИ - ЖИВОТ ТРЕБА ДА ЈЕ БЕО КАО ДОБР
Tanjuska-c
(na)
2021-11-04 05:07 PM
ПОЉУБИ ПА ОСТАВИ - ЖИВОТ ТРЕБА ДА ЈЕ БЕО КАО ДОБРО ИСКУВАНЕ КУХИЊСКЕ КРПЕ

Сестра и ја смо рођене у истом дану, на истом месту у истој држави. Од истих родитеља имамо једног заједничког брата и један креветац. Ми различите, моја коса је плава а сетрина црна. Моје очи плаве а њене црне. Ја у једној маминој руци а сестра у другој. Она се смеши. Тата је црвен и срећан. Брат намрштен.
Сестра се дере без престанка, ја ћутим. Ћутим кад паднем, ћутим кад ме нешто боли. Причам без престанка кад сам збуњена.
Увек причам. Измишљам приче, засмејавам сестру. Пијемо млеко ја се кревељим. Сестра држи млеко у устима , од смеха не може да прогута. Млеко креће тамо где мора. На нос. Смејемо се а сестра се и смеје и плаче у исто време. Брише уста крпом за судове.
Мајка је те крпе искувавала до бесвести. Да се беле кад их стави на жицу да се суше. Срамота је да комшије виде исфлекане кухињске крпе. Такав треба да је и живот, бео као добро искуване кухуњске крпе али није. Појави се флека која се тешко уклања.
Ја мршава и висока, сестра дебељуца и нижа од мене за читаву главу. Родитељи нас воде у Врњачку бању.. Тамо има пуно старих и болесних људи. Испијају лековиту воду, купају се у лековитој води , удишу лековити ваздух.
Мене терају да је пијем, мама каже да сам премршава. Она кува разна јела. Мрзим кувану боранију. Гурам тањир бесно. Мама је намрштена.Сада је иста њена мама да има цигару у устима била би Госпава.
Пољуби па остави. Узима мој тањир и спушта га бесно у судоперу. После ће истрести боранију у помије за свиње. Наш пас Џеки такође не воли боранију.
Мота ми се она изјава пољуби па остави. Зашто да љубим тањир? Или боранију?
Чекам вечеру, гладна.
Понекад станем испред огледала , не видим да сам мршава само су ми руке некако танке и дугачке. На почетку основне школе, стојим на почетку вртсе. Постројава нас учитељица на часу физичког васпитања. На крају основне школе померам се према средини. Сестра је увек на зачељу. Између почетка и краја тог реда у школи стаје моје детињство. Фудбалске лопте, кликери , стрипови, књиге , бајке и партизански филмови.
И даље сам мршава, не знам да ли су ми дуже ноге или руке. Мајка се и даље брине. Детњство моје сестре је појело њену буцмасти фигуру, лутке ишараних образа и очију и оне из Трста које су седеле у спаваћој соби наших родитеља, сетове за кафу и чај, малу дрвену кухињицу и плишаног меду. На зачељу детињаства претворила се у лепу девојчицу предивног осмеха.
Пубертет је ускочио на кварно и није ме одмах очарао. Ја сам се задња у улици држала за детињство са неколико стакленаца, темперама, блоковима и тушевима. Све док једног дана нисам одгледала филм Партизанска ескадрила. Онај глумац са плавим очима и смеђом косом исти је као и онај дечко који је вишљи за читаву главу од свих других. Не знам шта се догађа али када га погледам срце почиње да лупа а образи црвене. Шта се догађа стежем стакленце и тражим одговор у филмовима, књигама и песмама на радију.
Кријем да ми се свиђа. Ћутим кад сам близу њега. Ћутим када моја најбоља другарица прича о њему. Она зна да ми се свиђа тај дечко. Задиркује ме. Негирам љутито на оптужбе.
Како се прелази из детињстав у свет одраслих?
Преко ноћи, одговара ми баба Госпава. Озбиљна је као и увек. Прича ми о свом детињству. Суровом, тешком. Схватам зашто тако увек намрштена. Одрасла код стричева, удали су је рано. За Лазара. Мог деду којег једва памтим. Не могу да је замислим као девојчицу. Увек је видим у оној црнини са црном марамом на глави.
Не растем више тако брзо али ме и даље боле руке и ноге. Груди. Ноћу се преврћем у кревету
Боли ме и када видим плавооког дечка у друштву неке девојчице. Боли ме када се смеше и као нешто занимљиво причају. Када кришом пуше у школском дворишту.
Заболи ме понекад и зглоб руке као успомена на два прелома. Све је то због наглог раста. Кости постану крхке као и детињство које сам покопала заједно са оних пар стакленаца. Све су девојчице лепше од мене, гледам у нос бесно. Што ме боле груди кад уопште нису нарасле. Она девојчица са цигаретом има сисе као да је на факултету. Коса ми је крошња дрвета, непослушна и разбарушена. Фармерке сам сузила до бола, једва корачам, снег је покрио кулске улице а ја не скидам оне црвене балетанке и џемпер. Шал ми некакао боље стоји на њему него на капуту. Пубертет је стварно шашав. Неће да се уразуми.
Кришом пратим плавооког дечака кроз школске ходнике. Висок је, глава му увек штрчи у гомили на одмору. Исти је онај глумац. Звиждим мелодију са одјавне најавне и одјавне шпице партизанског филма. Кад мислим да гледа у мом правцу, скренем поглед.
Крај је осмог разреда.Завршавам основну школу. Идемо у Дубровник на ескурзију. Плавооки дечко на ексурзији сазнаје да ми се свиђа. Срећу нам се погледи на путу ка дискотеци на Бабином куку. Смеје се . Ја ћутим, скрећем поглед. Знам да му се не свиђам. Да пушим запалила бих у том моменту цигарету, дунула би дим негде изнад главе, презриво га погледала и било би ми лакше. Тог трена свет одраслих отворио се ту у том погледу . У том тренутку. У прећутаним причама. Све знам и без једне речи. Ћутим пред њим а тако бих хтела да се продерем и да му кажем
Пољуби па остави.
Дечко одлази на своју страну ја на своју. Ескурзија остаје у ружном сећању. Стакленце бацам у канал са моста.
Детињство је завршено.
MC_
(Bihilist)
2021-11-05 10:03 AM
Obično ovakve price o sebi budu nekako tugaljive.
Ova nije. Dobro je napisana, reklo bi se otresito.
Nema foliranja.
 Comment Remember this topic!

Looking for Tassel Keychain ?
.