Nije mi suđeno,
mada nisam siguran
da li je uopšte
sudbina to.
Možda je privid
nekog života,
koga sam potajno
priželjkivao.
I ko zna kuda ću,
sa vrećom punom
uspomena,
i da li ću zaista to biti ja.
Nestala lica, umornih duša,
u kupeu mnoštvo sveta,
i svi bi nekud,
bez pravca, bez cilja,
važno je samo kretati se.
Ne smemo stati,
stop znači smrt.
A mi želimo da živimo.
Poslednju pesmu,
peva ptica,
dok s grana opada njeno slabašno telo,
jecaj i krik u isto vreme,
najtužnija pesma je to.
Ti, idi,
i ne okreći se sine,
pogledom svojim
ne traži mene,
bio sam, nekada davno,
čovek,
sada sam samo deo sene.